Ako se primeti da kod deteta postoje neki problemi u razvoju, treba što pre krenuti da se radi sa detetom. Ne treba čekati dijagnozu. Detetu treba što pre pomoći da se pokrene, da nešto savlada.

Ljudi često kad vide da nešto nije uredu, traže šta to nije uredu i onda se ide od lekara do lekara, od ustanove do ustanove. Često puta tek u trećoj, četvrtoj ili petoj godini kada je već prilično kasno dođu sa ogromnim fasciklama, gde se vide različite dijagnostičke metode koje su sprovedene, a terapeutski nisu mnogo uradili. A nekada je sama igra sa detetom dragocena. Roditelji se od straha parališu, a mi bi hteli da nema te paralize i tog straha. Jer, osim ljubavi važna je hrabrost. Život zahteva hrabrost, životu treba prići sa radošću i sa hrabrošću. Hrabrite svoje dete. Dete je intuitivno biće, ono još uvek nema razvijene mehanizme odbrane. Posle materice u kojoj je delimično zaštićeno od spoljnih uticaja, dete dolazi u socijalnu matericu a to je porodica. To je njegova snaga, taj milje u koji ulazi. Zamislite kad ga tu dočekaju uplašeni ljudi, stisnuti ljudi koji se boje. Da li se zakašljalo, da li je pojelo obrok do kraja, dete će mi se razboleti od infekcija, ako ga izvedemo u hodnik različita je temperatura i nešto će mu se dogoditi, itd. Te strahove roditelja koji su nekada i objektivni detence ne može da razume. Ono samo oseća atmosferu straha, a ona je deset puta jača nego što mi odrasli to možemo da osetimo. Deset puta! Ne deset posto, nego deset puta. Znači užasno se umnožava strah deteta ukoliko je roditelj uplašen. Volite svoje dete, hrabrite ga, jer za život je potrebna i radost i hrabrost.Ako problem postoji treba ići u susret problemu i rešavati ga, a ne zatvarati oči pred problemom. Tome treba učiti i svoju decu.

Autor teksta: prim.dr sci. med Ljiljana Abramović Savić, specijalista pedijatrije