Pre nekog vremena portal “Zelena učionica” podelio je naš članak “Digitalni detoks” u kom prof.dr Nenad Glumbić upozorava na štetnost upotrebe ekrana na razvoj dece. Profesor u tom članku navodi da “deca koja su u prvoj godini izložena ekranima 1-2 sata dnevno imaju dvostruko veću verovatnoću da dobiju dijagnozu autizma u trećoj godini, u poređenju sa neekranizovanom decom i da izloženost ekranima 2-4 sata dnevno povećava šanse za dijagnozu autizma 3,48 puta”.

S obzirom da je veb sajt “Zelena učionica” veoma čitan, ovaj članak je izazvao veliku pažnju javnosti pa su se javili i oni koji su razumeli da je upotreba ekrana uzrok za pojavu autizma kod dece.

Naravno, iz raznih komentara se videlo da te osobe nisu ni pročitale ceo članak ili da nisu razumele, a pri tome šire negativne komentare. Takve negativne diskusije ne doprinose napretku struke, niti pomažu današnjim roditeljima i njihovoj deci. Činjenica je da ima i stručnjaka koji nisu toliko informisani, ali ima i onih koji su duboko ušli u materiju. Jedan od takvih ljudi je bio prof.dr Svetomir Bojanin koji je do zadnjeg daha bio posvećen i odgovoran stručnjak i koji nas je pratio na svakom našem koraku. Jedan od takvih stručnjaka je danas prof.dr Nenad Glumbić, stručnjak svetskog glasa, koji je u vrhuncu svoje naučne karijere. U nauci je važno da se iznose nove hipoteze i pretpostavke i kroz naš rad se trudimo da podižemo standarde struke i zato smatramo da onaj koji želi da kritikuje treba da pokaže znanje kroz svoj rad ali i da pruži argumente na kojima je zasnovana ta kritika. Svako ko zna dobrodošao je da iznese svoj stav, ali ne treba pogrešnim savetima dovoditi roditelje u zabludu jer od pravilnog informisanja roditelja zavisi napredak dece.

Šta znamo o autizmu?

Ono što znamo je to da je autizam neurorazvojni poremećaj koji se danas sve češće javlja. Znamo koji su simptomi ali još uvek nauka nije utvrdila uzrok za pojavu autizma kod dece. Ono što znamo je da ne znamo zašto autizam nastaje.

Podsticajno okruženje ima veoma značajnu ulogu u razvoju svakog deteta, pa i deteta sa autizmom. Populacija dece sa autizmom je heterogena i ako se detetu na ranom uzrastu obezbede adekvatni podsticaji, simptomi autizma mogu biti blaži, odnosno dete može biti funkcionalnije.

Da li postoji neki obrazac ponašanja ili načina života u porodicama, koji je prethodio tome da deca dobiju dijagnozu?

Ne možemo očekivati da se dete normalno razvija ako način života porodice nije na liniji razvoja deteta, a upravo je to situacija najvećeg broja današnje dece.

Veliki broj roditelja male dece nam dolazi zbog kašnjenja u progovaranju i na tom najmlađem uzrastu su to sve stanja nalik autizmu. Deca se ne odazivaju na ime, nemaju kontakt očima, burno reaguju na različite stimuluse iz sredine, igra nije u skladu sa uzrastom, ne postoji razumevanje govora. Bez tretmana i velikog rada razvoj ove dece bi bio ozbiljno narušen bez obzira da li je u pitanju autizam ili ne.

Jedna od kritika je bila da se upozoravanjem na štetnost upotrebe ekrana roditeljima nameće krivica

Kada nam dođu, ono što roditelji najčešće navode je to da se osećaju krivima zbog toga što su dete izlagali ekranima na najranijem uzrastu. To je nešto što oni sami osećaju. Ne volimo da kažemo da su krivi, ali roditelji jesu odgovorni i to treba da se zna. Naš cilj je da upozorimo mlade roditelje ili buduće roditelje da ne naprave takve greške i zbog toga delujemo edukativno na javnost putem raznih članaka, edukativnih filmova ili edukacija.

Ono što često čujemo od roditelja koji nam dovode svoju decu je to da su već od prvog meseca života, a neretko i od prvih dana života, izlagali bebu ekranima. Razlog je, kako oni navode, to što je beba bila „uznemirena“, odnosno plakala je. Mi svi znamo da zdrava beba plače kada je gladna, kada je mokra, ako je boli stomačić… Sve ove situacije kada beba plače su početak komunikacije između deteta i roditelja. To je početak stvaranja odnosa sa ljudima. Tu dobijamo taj kontakt pogledom, razmenu emocija, komunikaciju i tako se gradi osnova za pojavu govora i za normalan razvoj deteta u svim oblastima. Zamislite onda situaciju kada telefon na najranijem uzrastu uđe u život deteta. Nije normalno da se detetov nervni sistem izlaže takvim stimulusima. Mozak nije sazreo da primi toliku količinu sadržaja, a posebno neprirodnih sadržaja. To je kao kad biste bebi odmah po rođenju dali da jede sarmu ili pečenje.

Kada nam dođu na prvi pregled deca deluju da nisu svesna svog okruženja i odnosa svog tela sa prostorom. Kao da su u psihomotornom smislu uspavana. Deca se ne odazivaju na poziv imenom, u prostoru gaze preko igračaka i preko drugih prepreka, burno reaguju kada se pokvase ili uznemireno reaguju na određene mirise. Čak i deca starijeg uzrasta kada prvi put dođu u našu senzornu baštu, uopšte ne primete kuda gaze, pa se često dešava da gaze po cveću kao da ono ne postoji. Mi to u dijagnostici i u stručnoj terminologiji sada nazivamo „nepažnja“. Sve ovo je vrlo važno u razvoju deteta i predstavlja preduslov za pojavu govora – kaže dr Violeta Nestorov

Razvoj čoveka nije završen rođenjem. Beba nema mogućnost kao što biva u životinjskom svetu, na primer, da kao tele u prvih sat vremena stane na noge. Bebi je potrebno 9 meseci da se izbori sa silom zemljine teže i da stane na noge i potrebno je 12 meseci da se razvija da bi došlo do razvoja govora i drugih funkcija. Upotrebom ekrana je na razvoj deteta „nakalemljeno“ nešto što nije prirodno, nešto za čega nezreo nervni sistem deteta nije predviđen. Dete se ne može normalno razviti gledanjem u ekran, nego gledanjem u lice majke i oca, slušanjem glasa roditelja, ljuljuškanjem…

Kada govorimo o razvoju deteta mi ne možemo znati kakav će biti krajnji rezultat jer je veliki uticaj okruženja na razvoj. Jedino što roditelj može je da prati, da podržava razvoj, da ne nudi detetu nešto za čega nije dozrelo i da se oko svake nedoumice posavetuje sa stručnjacima- smatra prim.dr sci.med Ljiljana Abramović Savić, pedijatar.

A zašto roditelji to sve rade?

Današnji roditelji su u velikom strahu. Plaše se da se detetu nešto ne desi od plakanja. Pasiraju hranu do pete godine života deteta jer se plaše da se dete ne zadavi dok guta, a znamo da žvakanje hrane podstiče razvoj govora. Deca nemaju kontakt sa prirodom, ne idu bosa, uvek su u klimatizovanom prostoru i jednostavno rečeno, deca danas nemaju mogućnost da upotrebe svoja čula na prirodan način. Roditelji se plaše prljavštine i onda vidite roditelja koji neprestano briše ruke detetu sredstvima za dezinfekciju ili ne dozvoljava detetu da pipne bilo šta u okruženju. Roditelji su danas umorni i preopterećeni životnim obavezama i ne mogu da podnesu plač deteta. To ih uznemirava i zato padnu u iskušenje da ponude detetu ekran kako bi se dete „smirilo“.

Deca danas manje nego ranije dolaze u kontakt sa ljudima i sa drugom decom. Imamo primere gde nam roditelji navode da njima u kuću niko ne dolazi i da oni ne idu kod drugih ljudi u goste. Kako onda da dete nauči da komunicira i kako da usvoji socijalne norme koje se usvajaju iz svakodnevnih, porodičnih situacija?

Smemo li prećutati one stvari koje smo kroz iskustvo uočili i one koje je nauka potvrdila?

Sve naše kolege i saradnici Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov prate naučna istraživanja, pa i sami pišu stručne i naučne radove. Pažljivo biramo šta iznosimo u javnost i biramo svaku reč kako ne bi došlo do nesporazuma. U tekstovima i u intervjuima koji su namenjeni roditeljima cilj nam je da upozorimo roditelje na greške drugih roditelja i da ih uputimo na pravi put. Oni koji zameraju imaju različite motive i u to nećemo ulaziti. Svesni smo činjenice da su društvene mreže danas moćno sredstvo i zato se to nikada ne sme zloupotrebljavati, ali na žalost ima ljudi koji to rade kako bi bili u centru pažnje. To je neko opšte pravilo ljudskog funkcionisanja. Jedan od primera je da na društvenim mrežama bude dosta komentara koji su inspirisani naslovom i onda iz sadržaja komentara vidite da ljudi uopšte nisu pročitali tekst do kraja. Naslov treba da privuče pažnju i da zainteresuje, ali važno je pročitati ceo tekst i razumeti poruku. Kao što smo rekli, nije u pitanju krivica ali jeste odgovornost roditelja za stvaranje stimulativnih uslova za razvoj deteta.

Naime, postoji velika verovatnoća da dete koje je prekomerno izloženo ekranima dobije dijagnozu autizma u prvoj godini života. Znači, ne da dobije autizam nego dijagnozu autizma. Mi smo sve to detaljno objašnjavali i o tome postoje naučni radovi koje roditelji ne moraju da čitaju. Nama je cilj da te naučne radove „prevedemo“ na jezik roditelja i da im damo prave informacije i savete.

Nisu samo ekrani problem ali su ekrani uvek tu. Takozvano „skidanje sa ekrana“ je nekad teško izvodljivo.

Mi smo ozbiljna ustanova i onda kada na osnovu svih raspoloživih informacija i na osnovu dugogodišnjih iskustava upozorimo roditelje na štetnost ekrana, smatramo da nema tu mesta da se diskutuje da li su ekrani štetni ili ne, ističe dr Stevan Nestorov. Roditelj mora da zna da je odgovoran za razvoj deteta i zato je rizično i neodgovorno reći roditelju: -Ekrani ne izazivaju poremećaje u razvoju dece i nemojte brinuti zbog toga. Zbog čega bi onda bila preporuka Američke pedijatrijske asocijacije da se deca do 15. meseca života ne izlažu ekranima i zbog čega u vrtićima u svetu ne postoje televizori?  Naučna istraživanja pokazuju da je najsenzitivniji period do treće godine i zato bi bilo dobro da nema upotrebe ekrana na tom uzrastu.

Takozvano „skidanje sa ekrana“ nije ni lako izvodljivo. Imamo decu kojoj smo preporučili digitalni detoks i onda se dešava da roditelji kažu da ne mogu da se izbore sa babama i dedama koje deci krijući daju telefone. Takođe, roditelji navode da je u nekim situacijama digitalni detoks neizvodljiv jer dete u vrtiću dosta vremena provodi ispred velikog ekrana. I roditelji nisu dosledni pa omogućavaju ekrane dok se dete hrani i pred spavanje, što je najgora moguća varijanta.

Bez obzira da li dete ima poremećaj iz spektra autizma posIedice ekranizacije kod sve dece su i poremećaj pažnje, poremećaj u razvoja govora i emocionalnog reagovanja, poremećaj spavanja, gojaznost, itd.

Važno je reći da nije samo autizam jedini poremećaj u razvoju dece koji ekrani dodatno komplikuju i dovode do nepovoljnije prognoze. Tipičan razvoj deteta je ugrožen, ali i svako kašnjenje u razvoju kod deteta će biti još komplikovanije i teže ukoliko je dete izloženo ekranima.

Kako pomoći deci?

U Centru za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov podršku pružamo putem naših tretmana reedukacije psihomotorike i kroz “Sveobuhvatni pristup razvoja psihomotorike kod dece dr Nestorov”.

Na žalost, u praksi se dešava i da se sprovode „pogrešni“ tretmani, pseudonaučne intervencije, odnosno različite intervencije koje nisu u skladu sa uzrastom i potrebama deteta. Ove intervencije ne samo što ne doprinose podsticanju razvoja, već koče razvoj dece. Često od roditelja čujemo: – Ali na tržištu se svašta nudi. Kako da znamo kome da verujemo?

Preporuka:

Pročitajte što više članaka na našem BLOGU

Pogledajte šta nudimo od stručne literature u našoj Online PRODAVNICI

Pogledajte na našem Youtube kanalu PLEJ LISTU na ovu temu

© Centar za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov, 2024