Želja za pokretom, trčanjem i fizičkom aktivnosti je normalna odlika svakog deteta ali u praksi nam se često dešava da se pojedina deca neopravdano označavaju kao deca koja imaju ADHD. Posebno se često to dešava kada su u pitanju deca kod koje postoji kašnjenje u razvoju govora i jezika ili razvojna disfazija.
Naravno, postoje deca koja zaista imaju poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću što je poseban neurorazvojni poremećaj i zahteva drugačiji tretman, a ne nasilno disciplinovanje i primoravanje na mirovanje i na nametnute aktivnosti. Kako bismo razjasnili kako izgleda hiperaktivno dete i kako prepoznati ovaj problem razgovaramo sa našim saradnikom dečijim psihijatrom dr Duškom Stuparom. Ako se i vi susrećete sa ovakvim problemima preporučujemo da odvojite 5 minuta i da pročitate tekst od početka do kraja jer su roditelji odgovorni za odluke koje donose vezano za razvoj deteta.
Primer iz prakse
Za početak, kao uvod, prikazaćemo jedan primer od mnogobrojnih sličnih primera iz prakse Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov koji je zbog pogrešnih procena doveo roditelje do toga da su počeli da daju detetu da pije preparate čija bezbednost nije dovoljno ispitana.
Roditelji na prvi pregled u naš Centar dovode četvorogodišnje dete sa disharmoničnim psihomotornim razvojem jer, kako kažu, više ne znaju šta da rade i gde da idu. Disharmonija u razvoju je prema našim procenama najviše izražena u domenu socijalnog i emocionalnog razvoja i to je nešto sa čim se danas suočava sve veći broj dece. Na prvi pregled kod nas, roditelji su sa sobom doneli na uvid veliki broj nalaza, mišljenja, procena i sva ta mišljenja odražavaju drugačije zaključke o razvoju deteta i shodno tome predlažu se najrazličitiji tretmani i intervencije. Na žalost dete je tokom protekle dve godine i išlo na sve te tretmane čime se problem još više produbio.
Napominjemo da dete ima 4 godine i disharmoničan razvoj i onda u jednom od mišljenja piše: “Teško usmerava i održava pažnju za aktivnosti koje mu se nametnu.” Roditelji objašnjavaju da su na te tretmane počeli da idu kada je dete imalo dve godine i da su terapeuti “morali da stavljaju dete u stoločicu za hranjenje kako bi pristao da sedi i da radi, odnosno stalno je ustajao i to je bio jedini način da ga primoraju da radi 45 minuta…”
Pitamo se da li iko od nas ili da li bilo koje drugo dete rado učestvovalo u aktivnostima koje mu se nameću i na koje se primorava. Kada već postoji problem tretman treba graditi na onome što dete može, a biće vremena i za “nametanje” nekih drugih aktivnosti, ističe dr Stevan Nestorov, defektolog i psihomotorni terapeut.
I onda su roditelji promenili defektologa i logopeda jer je dečak puno plakao i tokom noći se budio uplakan.
Novi terapeuti su preporučili da dete treba da ima “blok tretmane od 90 minuta četiri puta nedeljno„. Pitali smo roditelje kako je izgledao tretman, a roditelji su rekli da ne znaju jer nisu mogli da uđu u sobu. Posle tri meseca “rada” dobijaju mišljenje sa sledećom konstatacijom “Teško prihvata aktivnosti koje mu se nametnu (baca material, ustaje od stola…). Neophodno je da se bude izričit u izvršavanju aktivnosti. “
Dete treba razumeti, govorio je naš mentor prof.dr Svetomir Bojanin
Dr Violeta Nestorov, logoped i psihomotorni terapeut smatra da je i ovo potpuno pogrešan pristup jer detetu ne treba nametati nego ga zainteresovati ili, kako je govorio profesor Bojanin, detetu treba osladiti tretman, da ne zna da je u tretmanu. Odakle potiče takva praksa nerazumevanja deteta? Posebno smatramo kao pogrešno da se tretman sa malim detetom koje kasni u psihomotornom razvoju organizuje za stolom i da se dete na silu disciplinuje i da ne sme da ustane. Takođe je previse da tretman sedenja za stolom traje 90 minuta, dok je veoma važno da roditelji u početku budu prisutni na tretmanu i da nauče kako da kod kuće svakodnevno stimulišu razvoj deteta.
Ispostavilo se da je i ove tretmane dete teško podnosilo, a pored toga roditelji su paralelno odlazili na tretmane i kod drugog terapeuta koji primenjuje elektronske uređaje i metodu za koju ne postoje naučni dokazi o efikasnosti. Članke o pseudonaučnim intervencijama koje je opisao prof.dr Nenad Glumbić možete pronaći na našem veb sajtu. Život mladog bračnog para se u potpunosti sveo na odvođenje deteta na ove tretmane i počeli su, kako majka kaže, da se osećaju umorno i izgubljeno. Takođe, posredstvom društvenih mreža roditelji su došli do saveta da dete treba da pije neke preparate i roditelji su to nabavili i počeli da daju detetu. U tom momentu im je bila potrebna očeva dosta velika plata da to sve finansiraju.
Pogrešna dijagnostika dovodi do pogrešnog tretmana, a vreme prolazi i ne može se vratiti…
U izveštaju osobe koja je sprovodila te tretmane piše: “Ne drži ga mesto i stano je u pokretu. Ne sarađuje osim kad su igre koje podrazumevaju pokret i trčanje. Stalno skida slušalice. U narednom periodu proceniti da li potrebno uvesti lekove za hiperaktivnost i deficit pažnje koji veoma ometaju rad.”. Ovaj terapeut im je rekao da po njegovom mišljenju dete ima ADHD a roditeljima je data preporuka za neke druge preparate koje dete treba da pije uz konstataciju da je ono što su do sada davali detetu potpuno pogrešno. Napominjemo da ni jedan od ovih preparata nije prepisao dečiji psihijatar.
Naravno, u ovoj priči ima još mnoštvo apsurdnih situacija, bizarnih primera i pogrešnih pristupa i procena. Ono što bismo želeli da istaknemo i što je važno je da smo nakon izvršene procene psihomotornog razvoja deteta pitali roditelje zbog čega se po njima razmatra upotreba lekova protiv hiperaktivnosti i koja ponašanja njihovog deteta se označavaju kao hiperaktivni poremećaj. Onda je majka rekla: “Pa ne znam zaista. On, evo, kao sad dok mi razgovaramo, ustaje i gleda šta ima po sobi, stalno nešto pita, nekad kad sedi pomera noge kao da cupka u mestu. Kad izađe u dvorište samo trči, juri mačke, golubove…”.
ADHD ili prirodno ponašanje deteta?
I na kraju, nakon kompletne dijagnostike od strane dečijeg psihijatra utvrđeno je da se ne radi o ADHD već o prirodnom ponašanju deteta koje u određenoj meri odstupa od tipičnog ponašanja jer kod deteta postoji kašnjenje u psihomotornom razvoju. Ono što je potrebno raditi sa detetom je rad na podsticanju celokupnog psihomotornog razvoja kroz reedukaciju psihomotorike, odnosno kroz pokret i kroz igru. Potrebno je pokrenuti emociju kod deteta i na tome dalje graditi tretman.
Ipak, neka druga deca zaista imaju poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD) što je poseban neurorazvojni poremećaj i zahteva drugačiji tretman a ne nasilno primoravanje na mirovanje i na nametnute aktivnosti.
Ovde se naš primer završava, a sa ciljem da razjasnimo kako izgleda hiperaktivno dete i kako prepoznati ovaj problem zamolili smo našeg saradnika, dečijeg psihijatra dr Duška Stupara, da nam pruži najvažnije informacije i tome kako prepoznati hiperativno dete i šta je ADHD.
Dr Duško Stupar, dečiji psihijatar: Hiperaktivno dete – Kako prepoznati problem?
Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (Attention Deficit Hyperactivity Disorder – ADHD) je klinički entitet a najnovija Međunarodna Klasifikacija Bolesti (MKB-11) ga svrstava u grupu neurorazvojnih poremećaja. Nastanak ovog poremećaja se dovodi u vezi sa nasleđivanjem (više gena je u igri) ali se ne mogu isključiti ni sadejstva različitih faktora spoljašnje sredine (npr. prevremeno rođenje deteta, niska telesna masa deteta po rođenju, hipertenzija ili stres majke tokom trudnoće, korišćenje psihoaktivnih supstanci ili nekih lekova tokom trudnoće i dr.). ADHD najčešće ima rani početak (3–6 godina), a globalna prevalencija ADHD među decom iznosi oko 7,2%, češće se javlja kod dečaka u odnosu na devojčice (3:1) dok se taj odnos izjednačava u odrasloj dobi, navodi dr Duško Stupar.
Kako prepoznati problem?
ADHD je klinička dijagnoza što podrazumeva da se dijagnoza postavlja na osnovu podataka dobijenih od roditelja/staratelja, pacijenata, zaposlenih u vrtiću, školi i sl., kao i opservacijom ponašanja od strane lekara; postoje određeni strukturisani dijagnostički intervjui i skale za procenu simptoma koji mogu biti od pomoći pri dijagnostikovanju. Dakle, ističe dr Stupar, postavljanje dijagnoze zahteva detaljnu procenu trenutnih i prethodnih simptoma i poremećaja funk cionalnosti.
Postoje tri tipa prezentacije ovog poremećaja:
– dominantno poremećaj pažnje (češći kod devojčica),
– dominantno hiperaktivno-impulsivni tip (češći kod dečaka) i
– kombinovani tip, uz mogućnost promena prezentacije tokom čitavog života.
Oblici ponašanja koje imaju deca sa ADHD često dovode do pogrešnih zaključaka da se radi o ’’bezobraznom i nevaspitanom detetu’’
Poremećaj pažnje
Poremećaj pažnje podrazumeva da dete ne obraća pažnju na detalje tokom igre ili drugih strukturisanih aktivnosti, teško održava pažnju tokom aktivnosti (brzo prelazi sa jedne na drugu aktivnost), ne odgovara na verbalne zahteve ako mu je pažnja u tom trenutku okupirana drugom aktivnošću, ne uspeva da isprati instrukcije koje se sastoje iz više koraka te brzo i lako odustaje od takvih aktivnosti, ima poteškoća da završi započete zadatke, izbegava uključivanje u aktivnosti koje zahtevaju dugotrajno održavanje pažnje, stalno gubi lične stvari koje često koristi, zvuci ili drugi senzorni stimulusi lako odvlače pažnju detetu, dete deluje da lako zaboravlja na svoje obaveze ili kako se izvode svakodnevne aktivnosti.
Hiperaktivnost
Hiperaktivnost podrazumeva da je motorna aktivnost deteta preterana. Može se manifestovati u vidu neprekidnog vrpoljenja deteta na stolici kada se od njega očekuje da bude mirno pa sve do ustajanja sa iste i potrebe za kretanjem po prostoru bez neke određene svrhe. Obično prave više buke od ostale dece (imaju problem da se igraju u tišini) i pričljiviji su (devojčice posebno).
Impulsivnost
Impulsivnost dece karakterišu nagle i nepredvidljive aktivnosti bez razmatranja posledica takvog ponašanja. Obično nisu sposobna da odlože sopstveno zadovoljstvo, nemaju strpljenje da sačekaju svoj red, upadaju drugima u reč i slično. Upravo ovakvi oblici ponašanju često dovode do pogrešnih zaključaka da se radi o ’’bezobraznom i nevaspitanom detetu’’, što naravno često i nije slučaj.
Pored navedenih ključnih simptoma za ADHD deca često ispoljavaju i stanja tzv. emocionalne disregulacije tipa iritabilnosti, niske tolerancije na frustracije, bes, kao i probleme u organizovanju aktivnosti. Često su prisutni i problemi u sferi ponašanja, problemi u učenju, kao i prisustvo nevoljnih pokreta (npr. tik u vidu treptanja, kolutanja očiju, usmeravanja pogleda u stranu, trzaja glave ili ramena, pročišćavanja grla, kašljucanja i dr.).
Dr Duško Stupar
Doktor Stupar je omiljeni dečiji psihijatar mnogim roditeljima i deci u Srbiji. Uz posvećenost i veliko razumevanje deteta i podršku roditeljima dr Stupar u svom stručnom opusu ima posebnu ekspertizu za neurorazvojne poremećaje. Dr Duško Stupar je od 2011. godine lekar na Klinici za dečiju neurologiju i psihijatriju u Beogradu, stručni saradnik je Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov i saradnik na programima obrazovanja i obuka nevladine organizacije Pomoć porodici kroz koju ostvarujemo delatnost obrazovanja.
U razvoju Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov neizbrisiv trag je ostavio dečiji psihijatar prof.dr Svetomir Bojanin koji nas je još pre par godina savetovao da počnemo da sarađujemo sa onima koji su spremni da nastave da sarađuju sa nama na putu koji nam je on pomogao da trasiramo. Srbija ima sjajne dečije psihijatre, a mi smo ponosni što sarađujemo sa divnim lekarom i čovekom poput dr Duška Stupara.
Terapija
ADHD utiče na sve aspekte života – fizičko zdravlje, školsko, akademsko, socijalno funkcionisanje, objašnjava dr Stupar. Lečenje se obično sprovodi godinama, tok poremećaja može varirati od jedne do druge osobe. U lečenju se primenjuju nefarmakološki i/ili farmakološki pristupi.
Nefarmakološki pristup podrazumeva pružanje podrške porodici u smislu edukacija, obuka, davanja konkretnih smernica roditeljima/starateljima, vaspitačima i nastavnicima, pružanje pedagoške podrške i tretmana reedukacije psihomotorike.
Farmakološki pristup podrazumeva primenu medikamentne terapije – psihostimulansi i drugi lekovi.
Nefarmakološki pristup- reedukacija psihomotorike
Detetu sa disharmoničnim razvojem u oblasti poremećaja pažnje i hiperaktivnosti se veoma uspešno može prići tako što ćemo ih zainteresovati i tako što ćemo sa njima izgraditi odnos poverenja. Detetu sa ADHD možemo ponuditi samo one aktivnosti koje su u sferi njihovih interesovanja i one aktivnosti koje oni mogu da razumeju. I onda, na temelju toga, malo po malo produbljujemo pažnju i korigujemo ponašanje, navodi dr Stevan Nestorov, defektolog i psihomotorni terapeut.
Tretman za decu sa ADHD koji sprovodimo u Centru za logopediju i ranu intervenciju su vežbe reedukacije psihomotorike i relaksacije psihomotorike koje smo naučili od našeg mentora dečijeg psihijatra prof.dr Svetomira Bojanina koji je bio utemeljivač ove metode na našim prostorima. Naši tretmani su zasnovani na igri, na pokretu i na odnosu i tako gradimo kod dece svest o sebi i o svom telu u prostoru i među ljudiima. Ono što smo naučili od profesora Bojanina i što na obuci “Reedukacija psihomotorike po modelu prof.dr Svetomira Bojanina” prenosimo budućim reedukatorima psihomotorike je to da tretman sa decom sa ADHD nikako ne sme da ima prizvuk disciplinsko-režimskog tipa treninga. Na žalost to se često dešava i od roditelja čujemo različite primere “vaspitnog nasilja” nad decom sa ADHD već od najmlađeg uzrasta. Zbog toga je naš rad velikim delom usmeren i na roditelje jer je stabilna porodica sa usaglašenim stavovima od presudnog značaja za razvoj deteta sa ADHD.
Preporučena i korišćena literatura:
Smernice za skrining, dijagnostiku i intervencije kod dece sa poremećajem iz spektra autizma
Prof.dr Svetomir Bojanin: „Zašto slab uspeh u školi“, Pomoć porodici, Beograd, 2018.
Korisni članci i tekstovi
Dečiji psihijatar dr Duško Stupar: Neurorazvojni poremećaji i reedukacija psihomotorike
Upozoravamo: Sve veći broj pogrešnih saveta u člancima vezanim za razvoj govora i jezika kod dece.
Edukativni filmovi koje preporučujemo
Autorsko pravo © Centar za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov, 2024
Kompletan autorski sadržaj, koji uključuje grafičke, tekstualne, programske i ostale materijale, nalazi se pod zaštitom važećeg zakona o autorskom i srodnim pravima. U slučaju da želite da objavite neki od sadržaja sa veb sajta www.centarzalogopediju.rs bez obzira o kojem se mediju radi (elektronski, štampani, ili internet medij), obavezno je obezbediti prethodno pisano odobrenje Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov. Neovlašćeno korišćenje smatra se povredom autorskih prava Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov i za posledicu može imati pokretanje sudskog spora. Pojedine informacije sa sajta moguće je prenositi pod uslovom da su vidno navedene, u adekvatnom obliku, uz obavezu isticanja da je “informacija preuzeta sa sajta https://www.centarzalogopediju.rs/” uz obavezu poštovanja zakona o autorskom i srodnim pravima.
Delovi ovog teksta nastali su u okviru projekta „DysAcademy„. Ovaj projekat projekat koji je podržan od Evropske unije sprovodimo u partnerstvu sa Združenie za disleksija Ajnštajn i Asociaciя Disleksiя Bъlgariя. Nosilac projekta u Srbiji je organizacija Pomoć porodici u partnerstvu sa Centrom za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov. Rezultati projekta će biti usmereni, pre svega, na korisnike u Srbiji, Makedoniji i Bugarskoj, ali i na korisnike u celoj Evropskoj uniji.