Postoje brojne definicije disleksije koja je jedna od najčešćih teškoća u učenju. Definisanje disleksije nije cilj ovog članka, ali objasnićemo ukratko: Reč disleksija nastala je iz grčke reči „dys“ (što znači slab, loš) i reči „lexsis“ (jezik, reči). Disleksija je jezički poremećaj koji se ogleda u teškoćama u kodiranju pojedinih reči. Da bi se postavila dijagnoza disleksije deca moraju da imaju očuvan sluh, vid i normalnu inteligenciju, kao i da su imala uobičajenu obuku u čitanju. Kod dece sa disleksijom teškoće se javljaju u domenu jezika, uključujući probleme čitanja i ozbiljne probleme u sticanju veštine pisanja. Istraživanja pokazuju da postoji genetska osnova za pojavu disleksije, odnosno disleksija se nasleđuje i javlja se unutar porodice.

Disleksija kod dece najčešće ostaje neprepoznata i u školi se ova deca tretiraju kao lenja, manje inteligentna, bezobrazna… Deca pate, a podrška po pravilu izostaje. Po pravilu dijagnozu disleksije postavljamo tek posle završenog drugog razreda, jer do tada dete treba da nauči da čita. Čitanje je najvidljiviji problem.

Disleksija nije bolest već neurološka različitost mozga.

Deca sa disleksijom imaju normalnu inteligenciju i to je jedan od preduslova da bi se uopšte postavila dijagnoza disleksije. Osim što imaju normalnu inteligenciju, deca sa disleksijom često imaju i nadprosečnu inteligenciju, kreativna su i pokazuju darovitost u različitim oblastima.

S obzirom da su deca sa disleksijom inteligentna, uvek nas je interesovalo zbog čega se ova deca često loše ponašaju u školi, ne paze na času, ometaju nastavu, neće da uče…

Kroz razgovore sa decom koja imaju disleksiju i koja dolaze u naš Centar na tretmane zaključili smo šta je razlog čestih poremećaja u ponašanju.

Da bismo vam to objasnili postavićemo vam sledeće pitanje.

 

Da li biste više voleli da drugi o vama misle da ste glupi ili da misle da ste bezobrazni?

Razmislite!

 

Većina ljudi koje smo ovo pitali, a posebno deca školskog uzrasta, odgovaraju da bi više voleli da ih drugi vide kao bezobrazne. Otuda i ovaj, ako ga tako možemo nazvati, mehanizam odbrane kod dece sa disleksijom. Ova deca na sve načine pokušavaju da prikriju svoju nemogućnost da uče i da čitaju, a na žalost niko ne primećuje šta je stvarni razlog. Problem u ponašanju je posebno indikativan na mlađem školskom uzrastu jer svako dete voli da uči i da bude pohvaljeno na času.

Simptomi disleksije su raznovrsni,

ali svi simptomi ne moraju biti zastupljeni kod svakog deteta

niti se moraju javljati na isti način.

Ako dete ima problem sa čitanjem to ne mora da znači da je u pitanju disleksija. Čitanje je veština koja se vežba, a današnja deca sve manje čitaju. Zbog toga se to ne može upoređivati sa disleksijom. Detetu sa disleksijom neće pomoći ni svakodnevno čitanje, samo adekvatan tretman može pomoći.

Deca sa disleksijom mogu da budu neorganizovana, rasejana i često nastavnici misle da su to lenja deca. Ustvari dete sa disleksijom ima problem u organizaciji obaveza i u tome mu treba pomoći.

Deca sa disleksijom se često ponašaju negativno jer imaju lošu sliku o sebi. To uglavnom izazove škola i nedostatak razumevanja i podrške.

Karakteristično za dete sa disleksijom je i sledeće:

• da se brže zamara tokom časa od druge dece,
• može pročitati jednu reč na nekoliko pogrešnih načina, a da ne primeti,
• može pročitati reči tačno, a da ne razume šta čita,
• obično ima teškoće i u učenju stranih jezika,
• teško zapisuje na času jer ne može slušati i pisati istovremeno,
• može delovati nespretno i zaboravno, bez obzira koliko se trudilo.

Tipovi grešaka koje su posledica disleksije:

• teškoće analize i sinteze glasova u reči (sastavljanje i rastavljanje reči),
• nemogućnost zapamćivanja slova,
• nemogućnost dovođenja u vezu štampanog i pisanog slova,
• nemogućnost prepoznavanja slova koja su slična po obliku,
• česte zamene vokala (A,E,I,O,U) unutar reči,
• prekid kod čitanja višesložnih reči,
• ponavljanje delova reči, celih reči, dela teksta,
• pogrešno čitanje završnih delova reči,
• inverzija (zamena) slova ili slogova,
• preskakanje kratkih reči (veznika, predloga…),
• preskakanje celih redova,
• delimično ili pogrešno shvatanje teksta- kao posledica svega.

Disleksija nije bolest i ne može se izlečiti. Disleksija je trajno stanje usled različitosti mozga, ali se može ublažiti. U Centru za disleksiju unutar Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov eksperti za disleksiju pružaju tretmane za prevazilaženje problema koje disleksija nosi. Takođe, obučavamo roditelje kako da pomognu detetu. Osim porodice, najvažnija u svemu je podržka i razumevanje učitelja i nastavnika. Sa tim ciljem dajemo preporuke školama koje treba da pomognu detetu koje ima disleksiju. Školama preporučujemo naš program stručnog usavršavanja i stručnu literaturu poput knjige „Zašto slab uspeh u školi?„.

Pozivamo roditelje da nam se jave na vreme jer se deca sa disleksijom još u prvom razredu mogu prepoznati tako što, na primer, teško razlažu slovo po slovo u reči, ne uspevaju u igri “Na slovo, na slovo…”, imaju neuredne sveske jer mnogo brišu, treba im dosta vremena da prepišu sa table, dugmad na garderobi im nije ravnomerno zakopčana, imaju problema sa vezivanjem pertli, ne mogu da odrede strane sveta, šta je levo, šta desno… Postoje pokazatelji i na predškolskom uzrastu i ako se simptomi na vreme primete prognoza je bolja.

© Centar za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov, 2021

dr Stevan Nestorov, dr Violeta Nestorov