U nezapamćenoj tragediji koja se 3. maja 2023. godine dogodila u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u beogradskoj opštini Vračar, ubijeno je osmoro učenika i jedan radnik obezbeđenja. Šestoro dece i nastavnica istorije te škole su ranjeni. Ovo strašno delo je počinilo jedno dete. Tužni smo zbog ovako velike nesreće koja je zadesila našu zemlju.
Povod za ovaj članak je to što nam telefoni non-stop zvone, stižu upiti putem mejla od novinara, roditelja i različitih organizacija koji mole za mišljenje našeg eminentnog dečijeg psihijatra prof.dr Svetomira Bojanina.
Nakon razgovora sa profesorom, prenosimo čitaocima sledeći tekst za koji se nadamo da ćete u ovom „brzom“ vremenu moći da pročitate polako i do kraja!
- Sve što znam, što osećam i što bih mogao da kažem o svemu ovome napisao sam u knjizi „Škola kao bolest“ i u knjizi „Prijateljski razgovori dečijeg psihijatra sa roditeljima i vaspitačima“ i voleo bih da ljudi više čitaju knjige i da iz njih nešto nauče, kaže profesor Bojanin, koji u svojoj 92. godine i dalje piše ali se ne pojavljuje u medijima i u javnosti.
Naime, profesor Bojanin, jedan od najpoznatijih dečijih psihijatara je još pre trideset godina upozoravao na nepovoljne društvene procese koji se direktno odražavaju i na školu i na decu. Škola je uvek slika društva i države … U jednoj od svojih najpopularnijih knjiga „Škola kao bolest“ profesor je izneo toliko toga važnog ali na žalost ti sadržaji se često ne razumeju, vade se iz konteksta, ne prenose se u izvornom obliku, a sve za potrebe medijskog senzacionalizma, manipulacije i broja pregleda članaka na internetu, dok suština i razumevanje često dolazi u drugi plan… I to je tekovina današnjeg društva.
Na žalost, upozorenja profesora Bojanina i drugih srtučnjaka svih ovih godina niko nije uvažavao. Tek u poslednje vreme se pokazalo određeno razumevanje svega što je profesor godinama govorio. Knjige profesora Bojanina se sve više čitaju, a ove godine, u svojoj 92. godini, profesor Bojanin je dobio Svetosavsku nagradu koju dodeljuje Ministarstvo prosvete. Ovo se može protumačiti kao gest razumevanja i poštovanja prema radu dr Bojanina što daje nadu da će doći bolji dani za sve nas.
Da bismo razumeli ovu tragediju i našli „lek“ moramo da razumemo destrukciju društva i zato u nastavku prenosimo uvodno izlaganje profesora Bojanina koje je 1990. godine napisao za svoju knjigu „Škola kao bolest“:
„U našoj sredini negde od 1975. godine počinje destrukcija klasičnog školskog sistema i uopšte odnosa prema deci, stvaranjem tzv. šuvarica (1), što se u određenim nezvaničnim krugovima doživljavo sasvim tragičnim. Ukidale su se gimnazije kao škole opšteobrazovnog karaktera, te se po završenoj osnovnoj školi mogla upisati samo srednja škola imenovana prema datim zanatima i zanimanjima. Obrazovanje se po tome svodi na puki buržujski luksuz i balast. Posle osnovne škole svako se mora usmeriti ili na privređivanje ili na stručno usavršavanje. Upravljački mehanizmi i liderstvo u kulturi ostavljano je za partijske profesionalce, funkcionere.
Sećam se jednog svetlog junskog prepodneva prve godine kada je uveden ovaj tip škola u nas, kako je u prolazu, sasvim užurbano, naišao Marjanović da me u nečemu, usput, obavesti. Inače se žurio u gimnaziju koja je bila tu u susedstvu mog Instituta, zvala se po Moši Pijade, da „ti profesori ne budu ludi. Ne mogu oni sada da drže kriterijum ocenjivanja kao kada su bili gimnazija. Oni su sada obična škola kao i sve druge srednje škole prirodnog smera, i ne sme se od dece tražiti previše, a oni, molim te, sada na kraju školske godine, u nekim predmetima imaju i preko 50 % slabih ocena. Moram da ih u to ubedim. Ne znam šta ću ako ne usnem. To sada postaje politički problem: prihvatanje ili neprihvatanje direktive. “ .
Posle je sve pošlo nekako nagore. Tu oko 1990. godine, uništene su neke prostorije i spaljeni školski dnevnici u školi „Sveti Sava“, čime počinje serija razuzdanog ponašanja učenika po našim školama. Tim povodom izlazi knjiga „Škola kao bolest“, koja je postala popularna, verovatno više zbog atraktivnog naziva koji joj je dao izdavač, a oko kojeg sam se ja dvoumio, da bih ga kasnije u potpunosti prihvatio i danas mu se zahvaljujem na tom poklonu. Tada su se oglasili i službenici iz upravnih pedagoških struktura optužujući me da hoću da ukinem školu i da je to što ja pišem besmisleno i da je to subverzivni akt. Jedan kritičar je napisao da je to samo jedno razmišljanje o školi, ali čemu to kad ja ne dajem recept kako bi škola trebalo da izgleda. Tako su se kritike toga doba uvek završavale kada bi njihov pisac hteo da ne bude uvredljiv za autora o kome piše, a podoban za zvaničnu liniju.
Negde u to doba uvodi se kao pomoćni udžbenik za učenje stranog jezika u školi „Sveti Sava“ bukvar gde se oponašaju glasovi veštice i vukodlaka, a kada se daje uskršnje jaje drugu na poklon, iz njega iskače čudovište koje druga hvata za nos; kad dete dobija od druga rođendansku tortu, ona mu ekspolodira u rukama; vampir poklanja za praznik vukodlaku mrtvački sanduk, i sve to na engleskom ili francuskom jeziku, zavisno od jezika koji se uči.
I onda, opet za neku godinu kasnije, u toj školi se desilo vršnjačko nasilje – ubistvo učenika od strane njegovog školskog druga.
Tragedija školstva evroameričkog kulturnog kruga je u toku.
Sasvim uskoro će nešto bogatiji svet koji može da se snabde relativno jeftino elektronskim napravama, moći svoju decu da podučava i obrazuje u svojoj kući na miru, ili na nekoj planini, na reci, na moru, kako kome godi, gde nema bornih kola, policijske pratnje dece do škole, kamenica i dežurnih ubica dece, pecača koji dežuraju negde na čeki (2) iznad zavičajnog potoka što se uliva u reku, tu nakraj sela. Ispite će polagati, verovatno, na nekom sigurnom mestu, dobro obezbeđenom.“
(Tekst iz 1990. godine)
_______________________________
(1) „Šuvarice`“ – naziv za srednje škole koje nastaju ukidanjem gimnazija po zamisli nekog, tada moćnor ministra Šuvara.
(2) Na Kosmetu, na reci Bistrici, ubijena su i ranjena deca srpske nacionalnosti. Odgovorni i dalje nisu pronađeni.
Profesor Bojanin se još tada, pre trideset godina, pita da li postoji rešenje i daje brojne savete vezano za mere prevencije u oblasti mentalne higijene u školama i navodi sledeće:
„Vaspitno – obrazovni rad u školi u oblasti mentalne higijene danas se oslanja, uglavnom, na privatna životna iskustva nastavničkog kadra koje niko nije učio kako se razgovara sa detetom u prvom razredu, u petom razredu ili u srednjoj škol i na rad psihološko- pedagoške službe. Smatramo da edukacija nastavnika čini neophodan preduslov za uspešno obavljanje zadataka koje društvena zajednica postavlja pred kolektive u nastavi i vaspitanju. Ovo treba da bude prvi ozbiljniji korak u organizovanju sveobuhvatnog i do kraja osmišljenog delovanja u okviru primarne prevencije poremećaja u psihosocijalnom razvoju dece i omladine, u okviru škole kao institucije.“
Takođe, još tada, profesor postavlja pitanje opravdanosti ocenjivanja učenika, takmičenja, dužine trajanja časa, školskih programa, slobodnih aktivnosti u školi, uloge medija i roditelja u vaspitanju…
A stanje društva zavisi od svih nas.
©Centar za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov & Pomoć porodici, Beograd, 2023
Zabranjeno je preuzimanje i editovanje sadržaja i njegovih delova zbog osetljivosti ove teme. Ao želite podelite tekst u izvornom obliku kopiranjem linka.