Kako naterati dete da uči, odnosno kako pomoći detetu u prevazilaženju teškoća i problema u učenju? Nakon dugogodišnje saradnje sa dečijim psihijatrom prof.dr Svetomirom Bojaninom koji je utemeljio programe rada Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov prepoznati smo od strane roditelja i prosvetnih radnika kao ustanova koja može da pomogne u prevazilaženju teškoća i problema u učenju kod dece. Tako nam je nedavno na savetovanje došla majka dečaka koji pohađa šesti razred osnovne škole da nas pita kako da natera svoje dete da uči jer je sve pokušavala ali ne uspeva. Kaže da je vikala na njega i da mu je za kaznu oduzela telefon i zabranila da trenira košarku, ali ništa ne vredi…
O ovoj temi razgovaramo sa našim stručnjacima među kojima su dečiji psihijatar dr Duško Stupar, logoped dr Violeta Nestorov i defektolog dr Stevan Nestorov.
Zašto deca neće da uče i pored insistiranja roditelja i kako naterati dete da uči?
Jedna od najvećih briga i frustracija koje roditelji mogu imati je kako motivisati dete za učenje, zaključuje dr Duško Stupar, dečiji psihijatar, saradnik Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov. Deca generalno vole da nauče nešto novo, ali ne kada to učenje predstavlja obavezu ili, što je često slučaj, kada je nametnuto od strane nekog drugog. Učenje predstavlja složeni psihički proces i kao takvo dovodi do psihičkog umora koji se manifestuje kao monotonija i veliko emocionalno opterećenje. Opterećenje zahteva odmor, a za psihički odmor potrebno je više vremena. Da bi taj psihički umor nastupio kasnije, dete mora biti dobro motivisano za učenje, kao i za bilo koji drugi rad, jer sve što radimo bez volje i sa negativnim stavom predstavlja napor.
Deca vole da isprobavaju nove stvari, radoznala su i spremna za nove ideje, ali žele momentalno zadovoljenje svojih želja i potreba, žude za priznanjima i pohvalama za svoja postignuća, tj. žude za nagradom, smatra dr Stupar. Složićete se, učenje samo po sebi ne dovodi do konkretne, trenutne nagrade za dete. Dete često ne vidi u datom trenutku korist/potrebu od toga što je nešto naučilo, pa samim tim ne dolazi ni do osećaja zadovoljstva. Dakle, da bi dete bilo motivisano, učenje mora da bude zabavno i bez stresa – deca dobro reaguju na pohvalu i ohrabrenje, dok kritike treba svesti na minimum. Takođe, imajte na umu da deca brzo menjaju interesovanja i mogu da se koncentrišu samo kratko vreme.
Otkrijte način na koji dete uči – put do spoznaje kako naterati dete da uči
Da biste izvukli maksimum iz detetovih potencijala za učenje, važno je da otkrijete na koji način dete najradije uči – da li voli da crta, čita, gleda, sluša, eksperimentiše, praktično radi itd. Jednom kada shvatite na koji način vaše dete najlakše uči, tu metodu ćete i najčešće primenjivati. Kada objašnjavate detetu, to činite jednostavno, ukazujući na suštinu, a nemojte se udubljivati u široka objašnjenja, osim ako vaše dete to od vas zatraži; tada možete biti detaljniji. Ukoliko vi kao roditelji manjkate sa primerima koje mogu da pomognu vašem detetu u razvoju interesovanja i motivacije, uključite druge ljude (bake, deke, rođake, prijatelje itd.). Potrebno je postaviti rutinu u učenju, na primer, neka vaše dete radi domaći zadatak svaki put kada se vrati iz škole, u svom kutku, u određeno vreme.
Zapamtite, ističe dr Duško Stupar, sam proces učenja i uspostavljanja navika je mnogo važniji od rezultata!
Današnja deca su nespremna za školu, ali i škola je nespremna za današnju decu
Iz potrebe da “motivišu” dete roditelji zapravo demotivišu dete, smatra doc.dr Stevan Nestorov, defektolog i psihomotorni terapeut sa dugogodišnjim iskustvom u sistemu obrazovanja gde je i stekao zvanje pedagoškog savetnika. Dr Nestorov smatra da su današnja deca generalno nespremna za školu ali i škola kao institucija nije spremna za današnju decu koja uče na drugačiji način nego generacija njihovih roditelja. Škole treba još dosta da rade na diferencijaciji, na prilagođavanju nastave deci. Važno je istaći da deca nisu nespremna u smislu znanja i informisanosti nego u smislu razvoja emocija u pažnje. Oblast emocija i pažnje je ono što “škripi”. Posledice prekomerne upotrebe ekrana i nedostatak igre i pokreta postaju najvidljivije polaskom u školu, a najveća posledica je nemogućnost održavanja pažnje, nezainteresovanost, nedostatak motivacije za učenje, nerazumevanja zahteva škole u nastavnika… I onda pri prvom lošem uspehu roditelji kreću sa kažnjavanjem i sa kritikama: “Lepo si počeo! Slagao si da nemaš domaći zadatak! Lenštino jedna, samo te interesuje da gledaš u telefon!”
Šta je to onda nego sve sama so na ranu deteta, kako je govorio profesor Bojanin, jer svakim neuspehom u školi i svakom lošom ocenom dete je time uvek “ranjeno” i njega ta rana boli. Ranjeniku se prilazi sa brigom za njegovo stanje, a ne kritikom. To bi značilo da roditelj treba da pomogne detetu, da se napravi neki plan i dogovor kako da se radi na toj detetovoj slaboj tački u njegovom znanju koja se otkrila tom nesrećnom ocenom.
Naš tim od 2012. godine sprovodi akreditovan program stručnog usavršavanja prosvetnih radnika pod nazivom „Teškoće u učenju i ponašanju u vrtiću i školi- Disharmoničan razvoj kod dece“ Autori ovog programa koji je akreditovan od strane Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja Republike Srbije su prof.dr Svetomir Bojanin, doc.dr Stevan Nestorov, doc.dr Violeta Nestorov i prim.dr sci. med Ljiljana Abramović Savić. Program je do sada održan u preko 100 vrtića i škola.
Nekada je potrebna veća podrška i pomoć
Ako je to neznanje i otpor učenju većih razmera onda detetu treba organizovati bilo koji oblik dodatne podrške u učenju, pa i private časove nastavnika određenih predmeta kako bi se razumelo i obnovilo prethodno gradivo i kako bi se izravnala znanja u oblastima u kojima dete ima problem. Kada potreba za podrškom prevazilazi i mogućnosti nastavnika onda treba potražiti savet psihologa i defektologa.
Nema mesta ljutnji
Kod teškoća u učenju i kod školskog neuspeha nema mesta ljutnji, grubim rečima, ponižavanju deteta. Slab uspeh u učenju je zajednička briga deteta, roditelja i škole. To je jedan problem koji je život postavio pred celu porodicu i pred školu. Više o tome je profesor Bojanin objasnio u knjizi “Zašto slab uspeh u školi?”
Neka deca ne mogu da uče bez dodatnog prilagođavanja
Moramo znati da nekada nije samo da dete neće da uči, već ono ne može da uči. Dete koje ne razume i koje nije uspešno u učenju nikako ne može imati motivaciju da “uzme knjigu u ruke”, smatra doc.dr Violeta Nestorov, logoped i psihomotorni terapeut. Postoje teškoće kod dece koje su zasnovane na nekom obliku disharmoničnog razvoja psihomotorike. Tu smo mi da otkrijemo gde je koren problema sa učenjem i zato uvek savetujemo roditeljima da kada “zapne” u školi da se obrate našim stručnjacima: defektolog, logoped, reedukator psihomotorike, psiholog, dečiji psihijatar. Problem se uvek može ublažiti a nekada i potpuno rešiti. Na žalost neki roditelji iz najbolje namere “teraju” dete da besumučno uči, ali dete ne može da nauči jer postoje određene teškoće. Ukoliko se utvrdi da dete ima određene smetnje u razvoju potrebno je na nivou škole primeniti mere dodatne podrške: mere individualizacije ili ako je potrebno individualni obrazovni plan (IOP1 ili IOP2).
O tom primoravanju deteta na dugotrajno sedenje i „učenje“ govori prof.dr Nenad Glumbić koji kaže da roditelji dečaka koji teško uči matematiku ni na more nisu otišli, jer dečak mora da vežba matematiku svakoga dana, kod učiteljice sat vremena, pa onda sa tatom, još jedan sat. Uveče radi domaći koji je učiteljica zadala za sutrašnji čas. I tako stalno, a napretka kao da nema. Muke sa kojima se susreću deca sa diskalkulijom je prof.Glumbić opisao u članku „Diskalkulija – ili kad matematika postane noćna mora“. Članak možete pronaći preko linka na kraju ovog članka.
Prof.Bojanin: Škola je kao močvara koju nekako treba pregaziti
Najpoznatiji dečiji psihijatar na našim prostorima, prof.dr Svetomir Bojanin je i sam tokom školovanja imao teškoće sa učenjem koje su bile posledica disleksije, disgrafije, diskalkulije. Uz ogroman trud i napore je uspeo da se izbori sa školom i tek na fakultetu je pokazao svoje kvalitete koje škola nije videla jer je bila fokusirana samo na ružan rukopis ili lošu tehniku čitanja. Profesor nam je pomogao da utemeljimo programe podrške deci sa teškoćama u učenju koji se sprovode u Centru za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov, a za roditelje, nastavnike i za sve naše kolege je napisao neprevaziđene knjige koje smo objavili:
Prijateljski razgovori dečijeg psihijatra sa roditeljima i vaspitačima
Tretman pokretom i savetovanje
Ove knjige treba da barem malo pomognu roditeljima i nastavnicima da bolje razumevaju probleme svoje dece i da svako od njih prilagodi svoj psistup u svom domenu.
Da li ima leka za decu koja neće da uče
Roditelji dece koja kod nas dolaze na dodatnu podršku u učenju navode da su pokušavali razne stvari koje se na tržištu nude kao rešenje za teškoće u učenju, pažnji, koncentraciji. Naravno veliki broj tih pokušaja nije uspeo jer su takve intervencije veoma često same po sebi neproverene i spadaju u pseudonaučne intervencije.
Ne postoji čarobna pilula. Dete ne možemo naterati da uči, čak možemo izazvati suprotan efekat koji neće biti dobar za mentalno zdravlje deteta. Ono što je najvažnije je da se detetu “osladi” učenje a to će se postići ako dete doživi uspeh od svog učenja. Uspeh je bolja ocena, pohvala nastavnika i roditelja i slično. Svaku novi uspeh dovodi do veće motivacije, a motivacija do novog uspeha i tako u krug, smatra dr Violeta Nestorov.
Prof.dr Svetomir Bojanin: Decu ne možemo motivisati na učenje strahom, one koji su lenji i neposlušni ne možemo motivisati strahom od siromaštva, ukazivanjem na mesto gospodara i sluge, pri čemu se učenjem postiže gospodar, a neučenjem čistači ulice, u koje odlaze lenštine i dangube.
Ekrani ukradu deci pola dana
Ako dete neće da uči i nema volje, potrebno je ograničiti upotrebu ekrana na najmanju moguću meru. Kad da uče i da razvijaju mišljenje ako deca posle završetka nastave, u popodnevnim časovima provedu u korišćenju telefona 4-5 sati, pa čak i više. To nije ni malo lako ograničiti, posebno u pubertetu kada se na emocionalnom planu dešavaju velike promene kod dece. Dete koje je bilo “dobro” i koje je smatralo da su njegovi roditelji najbolji na svetu, sada u pubertetu za iste te roditelje ima veoma ozbiljne zamerke na njihovu pravičnost i ponašanje. A roditelji, oni kažu kako je njihovo dete bilo divno dete ali sada se nešto dogodilo i potpuno se promenilo: stalno se ljuti, ne sluša ništa…
Govorio sam mu, kažnjavao sam ga, sve sam pokušao… sad, eto, vidite vi šta ćete sa njim…
Profesor Bojanin je govorio da se dete ne vaspitava rečima i stalnim opominjanjem. Lepe reči jesu korisne i ukazivanje na dobre primere jeste korisno ali deca nas slušaju i gledaju i kada im se ne obraćamo. Tako je profesor uvek navodio sledeći primer:
Za kuhinjskim stolom, gde jedan dečak, Petar, učenik petog razreda osnovne škole radi domaći zadatak, majka i otac, na drugom kraju stola, obično, u jutarnjoj dokolici, piju kafu uz tihi razgovor, koji, skoro uvek, završava na sledeći način. Razgovor se, ovoga puta, vodio o komšiji koji gradi trospratnicu, a ne zna se ni gde radi, ni čime se bavi’’. Zna se samo to da nema nikakve škole, ali je promućuran’’, reče na kraju otac ustajući od stola. ,,Ume! Samo ovi tunjavi kao mi, teše se onim: od vrednoga rada ne sagradi grada’’. Ustaju oboje, uz uzdah vajkanja, majka ostavlja šoljice za kafu u sudoperu, otac odlazi nekud svojim putem. Završio se i ovaj trenutak dokolice u porodici.
Ovi roditelji nisu imali naviku da u tu porodičnu dokolicu uvuku i svog sina kao aktivnog učesnika. Čak su zanemarivali njegovo prisustvo i kada bi razgovarali o nečemu što je i samom detetu blisko. Nikada nisu vodili računa o čemu razgovaraju, a govorili su uvek o nemanju, o onima koje ne vole… Ovoga puta su moralno osuđivali komšiju i njegove sumnjive poslove, ali su mu se ipak divili: On je promućuran! Koliko je puta samo taj njegov otac, pohvalio nekog od drugova svoga sina kako se ,,pokazao promućuran’’, kada bi uspešno umeo da prepiše pismeni zadatak od drugoga, dodajući uvek ono: ,,a ti tako tunjav to nisi sposoban. Tebe bi odmah uhvatili’’.
Roditelji su samo insistirali na slabom uspehu deteta bez pohvale, jer smatraju da nema zbog čega da ga hvale. Bili su veoma strogi jer “dete treba da se trgne i počne da uči”. Naravno ovo je pogrešan pristup i takvih primera ima puno. Profesor Bojanin, dečiji psihijatar je uvek govorio kako je interesantno da ovi ljudi nikada sebi nisu postavili pitanje, kako da tu pametnu, zdravu decu motivišu za rad, učenje – zdravo ponašanje nego ih dovode njemu, psihijatru, ,,da ih uvede u red“; da im objasni ,,da treba da uče’’; da nešto učini ,,da od njega bude čovek’’.
Zaključak
- Uvoditi dete u red i u obaveze od najmlađeg uzrasta tako što ćete ga naučiti da pamti i preuzima jednostavne obaveze (da spremi svoje stvari u kući, da nakon jela pomeri tanjir, da vas podseti na neku dogovorenu aktivnost poput šetnje…)
- Smanjiti upotrebu ekrana, video igara i slično,
- Govorite pozitivno i lepo o značaju učenja i o školi,
- Razvijajte kod deteta različita interesovanja,
- Omogućite detetu da se mentalno odmori i to kroz aktivan odmor (što više pokreta, sport…)
- Na vreme prepoznajte problem u učenju i raspitajte se o mogućnostima da vam neko pomogne jer roditelj ne može uvek sam da pomogne detetu. Pomoć može da pruži psiholog, defektolog, logoped…,
- Ostvarite dobru saradnju i odnos sa školom, nastavnicima…
- Dete se ne može naterati da uči,
- Ako ste roditelj deteta mlađeg uzrasta preporučujemo da pročitate članak “12 načina da pomognete budućem đaku da bude uspešan u školi”
- Ako detetu teško ide učenje matematike pročitajte članak „Diskalkulija – ili kad matematika postane noćna mora„
- O poremećajima učenja i čitanja pročitajte u članku „Razvojni poremećaj učenja s oštećenjem čitanja“
Autorsko pravo © Centar za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov, 2024
Kompletan autorski sadržaj, koji uključuje grafičke, tekstualne, programske i ostale materijale, nalazi se pod zaštitom važećeg zakona o autorskom i srodnim pravima. U slučaju da želite da objavite neki od sadržaja sa veb sajta www.centarzalogopediju.rs bez obzira o kojem se mediju radi (elektronski, štampani, ili internet medij), obavezno je obezbediti prethodno pisano odobrenje Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov. Neovlašćeno korišćenje smatra se povredom autorskih prava Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov i za posledicu može imati pokretanje sudskog spora. Pojedine informacije sa sajta moguće je prenositi pod uslovom da su vidno navedene, u adekvatnom obliku, uz obavezu isticanja da je “informacija preuzeta sa sajta https://www.centarzalogopediju.rs/” uz obavezu poštovanja zakona o autorskom i srodnim pravima.
Delovi ovog teksta nastali su u okviru projekta „DysAcademy„. Ovaj projekat projekat koji je podržan od Evropske unije sprovodimo u partnerstvu sa Združenie za disleksija Ajnštajn i Asociaciя Disleksiя Bъlgariя. Nosilac projekta u Srbiji je organizacija Pomoć porodici u partnerstvu sa Centrom za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov. Cilj projekta je podrška deci sa specifičnim teškoćama u učenju.