Kada dete postane đak, to je onaj trenutak kada dete izlazi iz svoje porodične ljušture i postaje neko i onima u porodici što od njega očekuju nešto značajno i veliko, kao i onima izvan porodice, o čemu to dete još i ne sanja. Govori mu se o nekim novim drugovima, o tome kako će tamo da nauči mnoštvo lepih stvari, ali i da će škola njega da uvede u red.
Škola je za svako dete jedno novo životno iskustvo kroz koje uvek prolazi samo sobom, noseći je u svojim sećanjima kroz život, kao neki svoj doživljaj, svoj određeni ukus ili miris ili tako nešto neuhvatljivo i neponovljivo. Mi odrasli svojim pričama o školi, prikazujući je lepo ili plašeći njome svoje nestašno i neposlušno dete, nećemo ništa time pomoći niti ćemo da im dočaramo realnost škole kako bi se ono u njoj bolje snalazilo. Dete ipak sve to mora da doživi samo.
Usled pandemije korona virusa prošla i ova školska godina su zaista nepovoljne za razvoj dece i za njihovo obrazovanje. Veliki broj dece nije pohađao nastavu neposredno u školi, već prate nastavu na daljinu. Mi još uvek ne znamo kakve će to posledice ostaviti na razvoj dece, ali već sada vidimo da se javljaju prvi problemi. U Centar za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov roditelji iz dana u dan dovode decu kojoj je potrebna neka dodatna podrška u učenju čitanja i pisanja ili dolaze da se posavetuju oko emocionalnih problema i oko problema u ponašanju kod dece. Situacija sa korona virusom se ponovo zahuktava i sve više se govori o ponovnom prekidu nastave.
Krajem septembra nam je na pregled došla devojčica koja ove godine pohađa drugi razred osnovne škole. Roditelji su nam telefonskim putem objasnili da devojčica neće da uči, odbija da ide u školu i ispoljava emocionalne probleme. U razgovoru sa našim stručnjacima devojčica navodi kako je ona najbolja učenica u odeljenju, kako najbolje čita i piše. Nakon opservacije logoped je utvrdio da devojčica čita sporo uz brojne greške. Rečnik je oskudan. Problemi se ogledaju i u računskim operacijama. Pažnja je kratkotrajna. Psihološko testiranje nam je pokazalo da je inteligencija prosečna, što ne može biti razlog problema u učenju. Ispostavlja se da su devojčicu do polaska u školu roditelji previše hvalili kako je pametna i kako sve zna, podržavali su svojevoljno ponašanje, kupovali su joj skupocenu garderobu i igračke. – Znate, ona je navikla da bude najbolja, a sada imamo problem u školi. Lepo je krenulo u prvom razredu, a onda je došla korona. Puno vremena je provodila i na telefonu. Sada u drugom razredu nikako ne ide. Šta da radimo sa njom?- navode roditelji.
Zdravlje i bezbednost dece su na prvom mestu, ali evo zašto je važno da deca idu u školu. Danas su deca prezaštićena i u svojim porodicama zauzimaju centralna mesta. Dostupno im je sve šta požele. U susretu sa školom ti mali prinčevi i princeze otkrivaju da u odeljenju ima još skoro trideset drugih prinčeva i princeza koji isto misle da su najbolji, najpametniji, najlepši… Onda, iz dana u dan, dete otkriva da neka druga deca bolje čitaju, da dobijaju pohvale za ponašanje ili da ih druga deca više vole i jure za njima. Deca u školi otkrivaju pravila ponašanja: šta se sme, a šta se ne sme. Dakle, dete otkriva da nije uvek, kada nešto poželi u pravu da to i dobije, kao što čine deca mlađeg uzrasta ili kao što to čine oni i sada u porodici. Ovo je vreme kada dete dolazi u priliku da procenjuje da li da postupi prema svojoj pukoj želji ili onako kako to treba prema pravilima koja važe. U ovom uzrastu se postepeno prelazi sa saznavanja pukom emocijom, po principu: to želim, dakle to je moje, na saznavanje punom svešću, po principu: to želim, ali to nije moje, ne smem da diram jer to nije pošteno ili nije lepo. To su prvi koraci u usvajanju moralnog i odgovornog ponašanja.
Polaskom u školu dete se uči da prepozna svoj udeo u nekoj krivici, u nekom učinjenom nedelu, otkriva pravednost i usvaja značenje pravde.
U školi nastaju i problemi jer su deca u ovom uzrasnom dobu neujednačena po zrelosti obrazaca razumevanja i odnosa prema svetu, imaju drugačije porodično vaspitanje i drugačije karaktere. Već prvih dana po polasku u školu neka deca imaju teškoće da se prilagode. Ukoliko ne dobiju razumevanje i podršku škole i ukoliko roditelji ne sarađuju ova deca još dugo ostaju u onom što nazivamo emocionalnim i saznajnim egocentrizmom.
U školi dete stiče prva iskustva životne stvarnosti pa mogu i kod sebe i kod drugih da zapažaju nedrugarsko ponašanje koje se nije očekivalo, utaju istine zbog čega bi neko drugi mogao biti okrivljen, zatajivanje posedovanja nečega što mu je tako drago, a nije njegovo. To je sve uobičajeno za ovaj uzast i zbog toga i roditelji i nastavnici trebaju biti oprezni u osuđivanju deteta. Svaki uočeni pad u ponašanju zahteva razgovore sa detetom, ili onako, kao uz put, ili direktno uz nastojanje da se baš to razume, ali bez osude i odbacivanja deteta.
Naš mentor, dečiji psihijatar prof.dr Svetomir Bojanin, smatra da je školski period vreme kada svako dete želi da u školi bude „neko“ onima koji su i za njega „neko“, kao što je i ono u porodici. To je ključno. Na primer, da bude nekom najbolji drug ili drugarica, neko ko dobro zna matematiku, neko ko je dobar u sportu ili neko koga učiteljica posebno pohvaljuje. Sve su to važna iskustva i životne veštine kojima dete može ovladati jedino u školi. Dete mora biti otvoreno prema životu kroz iskustva koja treba da stekne neposrednim odnosom sa stvarnim svetom i da to dalje koristi u životu.
Zbog sve češćih „školskih problema“ preporučili bismo roditeljima knjigu „Prijateljski razgovori dečijeg psihijatra sa roditeljima i vaspitačima“. Autor knjige je naš mentor i saradnik, poznati dečiji psihijatar prof.dr Svetomir Bojanin, a urednici su dr Stevan Nestorov i dr Violeta Nestorov iz Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov koji radi na osnovu metoda prof.dr Svetomira Bojanina.
dr Violeta Nestorov, dr Stevan Nestorov, članak za veb portal „Detinjarije“
Fotografije korišćene za članak: Milica Ristić; Zemunci za stepenice