Moje dete ima lošu koncentraciju u školi. Da li može nešto da se pije za koncentraciju?

Kao i uvek do sada, tema za ovaj članak je došla iz prakse. Na logopedske i defektološke tretmane nam dolazi dete koje već šest meseci po nečijoj preporuci pije neki „sirup za koncentraciju“ ali, kako kaže majka, nema efekta. Dete po rečima majke u školi ima probleme sa učenjem, razumevanjem i sa pisanjem i nikako ne može da održi koncentraciju.

Nema potrebe da objašnjavamo majci koja je uloga retikularne supstance koja je ustvari mreža ili grupa povezanih neurona. Ono što je važno je to da dete tek u adolescenciji usled mijelinizacije ovih puteva može da zaustavi svoju radoznalost i da zadrži pažnju i na sadržajima koji mu nisu interesantni. Za nas je neuropsihološka osnova problema sa pažnjom važna za planiranje tretmana. Iz ugla roditelja to znači da je kod dece koja imaju normalan razvoj takođe moguće da imaju lošu konentraciju na času.

Šta to znači?

Dešava se da se deca školskog uzrasta na času stalno vrte i sve ih više interesuje nego ono što govori nastavnik. Ima dece koja aktivno „upadaju“ u reč nastavniku i govore nešto na osnovu svojih asocijacija. Što se više brani detetu da nešto „ne radi“, potreba mu je još veća.

Uzroci za lošu koncentraciju leže u detetu i u školi.

Što se tiče deteta već smo rekli da razvoj može da bude uredan ali da se dešava da je neuropsihološki nivo razvoja deteta još uvek takav da njegova kora mozga ne može da primi toliko informacija i da ih obradi i analizira. Takođe, dete može da ima i objekivne teškoće koje mu otežavaju razumevanje. Koje su to teškoće? Na primer, deca sa blažim intelektualnim teškoćama koja izgledaju kao da imaju uredan razvoj, mogu da imaju problem sa razumevanjem sadržaja i sa količinom informacija koje trebaju da obrade u školi. Isti problem imaju i „ekranizovana“ deca. Sva ova deca imaju problem sa razumevanjem i obradom informacija. Ako dete ne razume ono što priča nastavnik onda ono nema interesovanje da prati čas i samim tim ne može da održi pažnju. To je kao da radite u fabrici na pokretnoj traci koja ide prevelikom brzinom i u jednom momentu više ne možete da postignete da pratite proces. Jednostavno morate da odustanete. Tada vam preostaje da samo gledate dok neko ne počne da vas opominje da treba da radite.

I škola snosi veoma veliku odgovornost

Važno je reći da uzroci ne leže samo u detetu. I škola snosi veoma veliku odgovornost. Nije dovoljno da nastavnik samo konstatuje da dete ima lošu koncentraciju. Nastavnik mora da napravi svoje izlaganje tako da deci bude interesantno, da im privuče pažnju. Dok su deca mlađa ta predavanja moraju da budu zasnovana na očiglednim primerima i na iskustvu koje dece nose sa sobom. Tek od 12. godine dete je u mogućnosti da sve više održava pažnju i na apstraktnom nivou. Do tog uzrasta najveći broj dece ima koncentraciju da opaža ono što u tom momentu skoči, lupi, potrči… i da opaža po principu volim ovo, ne volim ono… Dete ne može sa tim da vlada.

Primer iz školskog života: Nastavnik se požalio roditeljima kako njihovo dete stalno ima potrebu da na času nešto kaže, da pita i da ispriča. Stalno se javlja za reč i navodi razne primere dok sva ostala deca mirno prate predavanje. Nastavniku to smeta jer ne može da održi čas. Razredni starešina je čak obavio razgovor sa detetom i savetovao mu je da ne mora uvek da se javi ako nešto zna… Inače kod tog nastavnika su deca izuzetno mirna jer je strog i deli jedinice. Kod drugih nastavnika ista deca, po rečima razrednog starešine, prave haos jer su nevaspitana… O ovom primeru se zaista može dosta diskutovati, a zaključak bi bio sličan kao naslov knjige dečijeg psihijatra prof.dr Bojanina – „Škola kao bolest„.

Dete koje je nepažljivo i nemirno na času ne može se umiriti kaznom, opomenom, jedinicom. Primoravanje dece da sede na času mirno, da ćute i da slušaju učitelja je maltretiranje dece. To nije u skladu sa njihovom prirodom. Deci je potrebno stalno nešto novo kako bi ih zainteresovali. Dete koje ima lošu koncentraciju ustvari nije nepažljivo nego je ustvari veoma pažljivo za sve drugo osim za ono što govori nastavnik. Zato je veoma važna veština nastavnika koji će voditi dete od draži do draži. To je mehanizam koji funkioniše na sledeći način: Ako je dete nezainteresovano, onda ga nekako zainteresuj.

A sirup? Da li postoji sirup za poboljšanje koncentracije?

I sada da se vratimo na pitanje sirupa (leka) za koncentraciju. Naš odgovor je da ne postoji sirup za koncentraciju. Ne vredi nikakav sirup. Neka se dete normalno hrani, neka jede raznovrsnu hranu i to je dovoljno.

Za lošu pažnju i konentraciju nema „leka“.

Za bolju pažnju kod dece je potrebno što više svežih neurona, a to se može postići prirodnom stimulacijom. Kako? Deci je potrebna igra i što više iskustva i što više pokreta. Upotrebu telefona, televizora i svih ekrana potrebno je smanjiti na najmanju moguću meru.

Ukoliko taj razvoj deteta malo kasni i ukoliko rezultati u školi baš nisu dobri, u Centru za logopediju i ranu intervenciju imamo prave metode koje sprovode stručnjaci sa dugogodišnjim iskustvom. Naš rad je utemeljen na metodama dečijeg psihijatra prof.dr Svetomira Bojanina koji je član našeg tima.