Pre nešto više od godinu dana uradili smo nekoliko intervjua sa prof.dr Svetomirom Bojaninom, koji je bio naš mentor, jedan od najpoznatijih dečijih psihijatara, utemeljivač reedukacije psihomotorike i specijalne edukacije i rehabilitacije i jedan od utemeljivača Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov. Razgovor je vodio dr Stevan Nestorov, a jedna od tema razgovora je bila o tome da imamo situaciju da dosta roditelja traži preporuku za najboljeg logopeda i da uz pomoć pretraga na internetu traže upravo „Ko je najbolji logoped?“. To nam je rekla majka jednog deteta, ali je, kako kaže, ipak kod nas došla po preporuci drugih stručnjaka. Zamolili smo profesora za komentar, a on je odgovorio sledećim rečima:
– Najneprijatnije mi je pitanje i zahtev od mojih prijatelja ili rodbine kad traže da im preporučim dobrog lekara za operaciju njihovog deteta ili za neku njihovu bolest, jer i najbolji lekar ima svoje loše dane, a i najlošiji lekar ima svoje dobre dane. Znam mnogo lekara, boema, koji su bili dobri u nekim slučajevima i znam i ozbiljne stručnjake na koje sam računao koji mi nisu bili to što je trebalo. Tu sam naučio da nema predviđanja za olimpijske rezultate. Svaki Đoković može da izgubi na Olimpijadi, dakle može da izgubi u životnoj praksi.
Ja koleginici Violeti Nestorov mogu da poručim da bih ja radije učio od nje, da imam jedno iskustvo života više, kako se jedan častan čovek snalazi u svojoj praksi, nego da joj dajem savete kako da to radi.
Osnovno što očekujemo od sebe je da se bude dobar i ne volimo da nas smatraju da nismo dovoljno brižni. Ja mojoj divnoj Violeti kažem, kad god joj se pojave pacijenti, nek vidi nad njima malu svetlost i tu svetlost nek sledi kad je ima u sebi. Ne znam koliko sam jasan, ali ne smemo se postrojavati u nekakve partijske, nekakve teorijske i u bilo kakve frontove.
Nema pravila za život i nema pravila za znanje. Imaš znanja i bez škole i sa školom. Dakle, nema pravila, ali ti imaš svoje pravilo da želiš biti dobar onome ko ti dolazi i ideš u profesiju defektologa ili lekara, dakle u profesiju da budeš dobar. Onda to što uradiš osetiš da ti odjekne kao neka dobrota što si radio. S tim se ne mora hvaliti. Ako se hvali onda je to već problem da li je neko dobar zbog toga da ima kolajnu (medalju) ili zbog toga što zaista želi da bude dobar. Trudimo se da svoje vrline usavršavamo koliko god možemo, ali nemojmo preterivati u tome. Jedan fini psihijatar, Jaspers, je rekao „Kad misliš da si najviše u pravu u svom stavu, tada znaj da grešiš“. E sad, da li se to može prihvatiti ili ne, to je jedna od istina: Kad god si totalno ubeđen da nema izbora i da je to jedini izbor, onda se čuvaj tog izbora.
©Centar za logopediju i ranu intervenciju, 2024