Osnovno zanimanje dece je igra, ali različita odstupanja u rastu i razvoju kod dece dovode do toga da se igra ne razvija. Igra je važna jer igra pomaže deci da steknu veštine koje su važne za učenje i za razvoj. Kroz različite programe u tretmanima u Centru za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov koriste se različite vođene igre sa ciljem stvaranja prilika za interakciju, komunikaciju, stimulaciju saznajnog razvoja, motorike i govora. Igra je ugrađena u sve naše tretmane, a posebno kroz primenu metode reedukacije psihomotorike. Više o terapiji igrom i o našim uslugama pročitajte OVDE, a o reedukaciji psihomotorike pročitajte na ovom LINKU.
Različite vrste igre razvijaju različite veštine, a deci sa autizmom će biti potrebna velika podrška da nauče da se igraju na načine koji razvijaju njihove veštine. Zato je nama važno da roditelji budu prisutni na našim tretmanima, da se uključuju i da nauče kako da kroz igru podstiču razvoj dece.
Na našem Kongresu “Reedukacija psihomotorike- Nove perspektive” u timu predavača je bio i prof.dr Nenad Glumbić, jedan od najvećih stručnjaka za autizam, a govorio je o tome kako se roditelji igraju sa svojom decom koja imaju autizam.
Kako roditelj da se ponaša dok se igra sa detetom?
Ono što je podržavajuće u razvoju, to je roditeljska responzivnost, smatra profesor Glumbić, dakle, roditelj reaguje na ono što dete radi: dete se smeška- roditelj se smeška; dete brblja- roditelj brblja… Roditelj verbalizuje, imenuje i naglašava to što se dešava u okruženju i ka čemu je usmerena detetova pažnja. Ta proosećana telesnost mora nekako i da se nazove. Imamo pokret, imamo obilje nekakvih iskustava, imamo doživljaj i emociju, pa imamo i reč za to. Profesor navodi primer iz svoje prakse kada je viđao roditelje, gde, na primer, majka presvlači dete i ćuti ili hrani dete i ćuti. Kada ih pitamo zbog čega ćute, najčešće odgovoraju da dete ne govori pa zbog toga i oni ćute.
Neka iskustva se stiču kroz praksu i kroz činjenicu da vas neko vodi i upozorava vas na neke stvari koje se drugima čine očiglednim. Sećam se, kaže prof.dr Glumbić, iz studentskih dana, prvog kontakta na praksi sa detetom sa autizmom koje je bilo neverbalno. Igrao sam se sa detetom: on ćuti-ja ćutim, on ćuti-ja ćutim… I meni tada Tatjana Govedarica, koja je kao saradnica prof.dr Svetomira Bojanina demonstrirala vežbe reedukacije psihomotorike, kaže: – Izvini, a zašto ti ćutiš? Dakle, potrebno je da vam neko osvesti neke stvari koje se danas čine elementarnim. Tako smo i mi, kao stručnjaci, u obavezi da edukujemo i roditelje dalje u tom smeru.
Kako se roditelji igraju sa svojom autističnom decom?
Profesor Nenad Glumbić smatra da je za podsticanje razvoja deteta važna zajednička, uzajamna igra. Ništa korisno u smislu razvoja deteta ne može da se dobije pomoću kompjutera. Kompjuter je sredstvo jednosmerne komunikacije. Viđao sam bebe postavljene pred ekrane u prvim mesecima života i to u najdrastičnijim slučajevima traje i po desetak sati dnevno. Ekran ništa dobro ne nudi u tako ranom razvoju.
Kada govorimo o igri postoje vrlo različiti pristupi i različiti načini koji klasifikuju te nivoe igre, ali nama je značajno da pratimo određeni razvojni sled. Mi kod dece sa autizmom najčešće viđamo igru koja je na bazičnom nivou, na nivou manipulativnih aktivnosti.
Nivoi igre dece sa autizmom
Manipulisanje
Najjednostavniji element su nediskriminativne igre, što znači da dete sve radi na isti način. Dete zagleda igračku, ili je samo lupka, samo stavlja u usta. To je, kako je govorio Žan Pijaže, da dete kada otkrije da se sve stavlja u usta u jednom trenutku pomisli da je svet stvarnost koju treba sisati, a kasnije će biti svet stvarnost koju treba drmati ili stvarnost koju treba dohvatati, baciti… Međutim, navodi prof.dr Glumbić, ako se taj mehanizam igre dugo zadržava to ukazuje na igru slabe ideacije, na igru slabog kvaliteta.
Onda imamo jedan stepenik malo dalje, kada imamo diskriminativne igre, na primer, dete zna da se nešto može staviti u usta, a nešto se može i lupkati ili se nešto može stisnuti pa će se tako proizvesti zvuk. Dalje, tu su i igre sa rastavljanjem.
Kombinacije
Dalje, ističe profesor Glumbić, postoje i različite kombinatorne aktivnosti i te čuvene slagalice. Mi svi znamo da deca sa autizmom mogu biti veoma dobra u igranju slagalicama, nekad i superiorna u tim aktivnostima sa čim i ne možemo uvek da budemo preterano oduševljeni, jer dobro slagati slagalice znači negovati taj rasparčan stil procesiranja informacije. Dakle, dete je fokusirano na deliće i to baš zato što mu izmiče celina tako lako uklapa delove. To su one situacije kada nam roditelji kažu da je dete fascinirano slagalicama i da bez gledanja u model može sve brzo da složi. Mnogo su zgodnije one umetaljke gde treba da se ubacuje u određene okvire ili ubacivanje predmeta u posudu, presipanje iz jedne u drugu posudu i slično.
Dete kao akter
Onda idemo na aktivnosti koje su poprilično složene za dete, gde je dete akter aktivnosti. Na primer, dete prinosi praznu čašu ustima pretvarajući se da pije, pa onda istu tu aktivnsot primenjuje na različitim igračkama, zatim, dete niže perle (ne misli se samo na ubacivanje na određeno mesto).
Imaginativne igre
Ono što je pravi izazov za autističnu decu i ona po pravilu u tome ne učestvuju ili jako kasno učestvuju u takvim aktivnsotima, to su imaginativne igre gde se jedan predmet zamenjuje drugim predmetom, gde se koriste imaginativni predmeti, gde je potrebno da se uključuju lutke u imaginativnu igru i neke vrste igre uloga.
Kako se roditelji igraju?
Prof.dr Nenad Glumbić ističe da u principu roditelji imaju tri različite glavne strategije igranja:
- Imitiramo dete (radimo to što dete radi) što je dobra ideja, zatim
- Postoji određena ideja nametanja, i to je manje dobra ideja. Često su to direktivni roditelji koji kažu detetu “Tako se ne igra!”,” To se ne radi tako!”, pa detetu verbalno saopšte kako se radi nešto drugo ili pružaju fizičku asistenciju rukom preko ruke deteta i rade tu neku drugu aktivnost.
- Sugerisanje aktivnsoti je najbolja moguća varijanta gde imate model igre deteta, prihvatate i modelujete i blago proširujete igru i u kvalitetu i u dužini igre.
Efikasno igrajući roditelj je onaj koji:
- razume trenutni nivo igre deteta i koji ima potrebu da tu igru polako i blago proširuje,
- da produžuje pokušaj igranja deteta,
- da prati ka čemu je usmerena pažnja deteta i
- da bude responzivan i topao roditelj.
Kod nekih ljudi to ide iz njih, a neki to moraju malo da nauče.
Izazovi u igri sa autističnom decom
Izazovi u igri sa autističnom decom su sve ono što čini ključne elemente autizma: uska i ograničena interesovanja, stereotipi, otpori promenama, poteškoće u senzornoj obradi informacija, poteškoće u socijalnim relacijama, u komunikaciji i izostanak simboličke igre, iznosi prof.dr Nenad Glumbić u svom predavanju na Kongresu “Reedukacija psihomotorike- Nove perspektive”.
Često pitamo roditelje da nam kažu šta je to što interesuje dete, a oni kažu da dete ništa ne interesuje. Ali zašto roditelji kažu da ništa dete ne interesuje? Zato što pod interesovanjem podrazumevaju samo ono što je tipično interesovanje, odnosno samo ono interesovanje koje se može videti i kod druge dece. Međutim nama su bitna sva interesovanja, bilo šta, smatra prof.Glumbić.
U jednom naučnom radu, Freeman i Kasari (2013) upoređivali su grupu roditelja neurotipične dece i grupu roditelja dece sa autizmom i posmatrali su njihovu igru. Oni su utvrdili da postoji kod roditelja tipične dece korelacija između aktivnosti deteta i aktivnosti roditelja. Takve korelacije kod roditelja dece sa autizmom nema. Zašto? Zato što roditelji dece sa autizmom imaju tendenciju da nude igre mnogo visokog nivoa za to konkretno dete. Vrlo verovatno da ne mogu da prepoznaju koji je idealni način igranja deteta, koji je nivo igranja deteta da bi mogli da nastave na prvi sledeći nivo. Umesto toga vrlo često nude igru koja je primerena hronološkom uzrastu deteta, a ne njegovim sposobnostima. Kod dece sa autizmom roditelj inicira igru, dok je kod dece tipične populacije obrnuto.
Vrlo su zanimljive i retke studije koje ukazuju na razlike između očeva i majki. Tu su se mnoge stvari promenile i mi se danas susrećmo sa vrlo angažovanim očevima, vrlo zainteresovanim.
Prof.Glumbić kaže da se često setii jedne situacije koja se davno dogodila, još kad je počeo da radi: -Sa detetom koje ima autizam su došli i otac i majka. Došli su na razgovor i majka konstantno priča, a otac samo ćuti. Ja mu se direktno obraćam, a on i dalje ćuti. Onda sam ga direktno pitao šta on misli, pa mi je odgovorio: “Ne znam, ja njih vozim…” Ta njegova rečenica govori mnogo o dinamici odnosa u toj porodici i o njegovom emocionalnom begu iz te situacije. To se u današnjem vremenu zaista promenilo i retko se dešava.
Neka istraživanja (Román-Oyola et al., 2018) pokazuju da očevi i majke dece sa autizmom, kad ih pitaju u vezi njihovog samopouzdanja, koliko su uvereni da se kvalitetno igraju sa detetom, tada su očevi samopouzdaniji, a majke i ne baš toliko. To je dosta vezano i za njihovu samomotivaciju. Na primer, ako pitate očeve zašto se igraju sa decom, uglavnom će vam reći zato što se dobro osećaju da tako budu zajedno sa decom i da je to zabavno. Sa druge strane, majke više imaju ideju i ulogu terapeuta: – Igram se jer hoću da postignem neke efekte kod deteta, i to može da bude i opterećujuće.
Verbalno responzivan roditelj reaguje na igračku koja je u fokusu pažnje deteta, komentariše karakteristike objekta ili akcije i responzivnost korelira sa kvalitetom igre.
Naše iskustvo u radu sa roditeljima govori o tome da se roditelji na različite načine “igraju” sa detetom, pa imamo roditelje koji neprestano stavljaju dete na test. Ti roditelji kad dođu pokazuju nam šta dete sve ume, pa dok se dete igra roditelji mu govore: – Pokaži gde je slovo A; Koliko je 2+2?; Gde je pametna glava, gde je nos, gde su ti usta… a dete trenutno ne interesuju ni nos, ni usta jer se bavi nečim drugim. Uredu je da se to radi kada je u pitanju pregled i procena ali ima roditelja koji to neprekidno rade.
Onda, imamo roditelje koji imaju previse informacija koje su prikupili na različite načine i često nekritički bez selektovanja. Zatim, tu sui roditelji koji detetu govore dugo i složeno a dete je minimalno verbalno ili neverbalno. Takođe, imamo i roditelje koji prate uzrasne norme i veoma se uznemiravaju ako se u tim normama nešto ne ispunjava.
Zato je naš zadatak, smatra prof.dr Nenad Glumbić, da naučimo roditelje šta mogu da rade, kako mogu da obogate kvalitet igre i to ne da bi roditelji postali terapeuti, već da bi oni bili naši saradnici u podsticanju razvoja dece sa autizmom.
© www.centarzalogopediju.rs
Foto: Centar za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov
Preporučujemo članak: Šta uraditi ako sumnjate da dete ima autizam?
Reference:
1.Freeman, S., & Kasari, C. (2013). Parent–child interactions in autism: Characteristics of play. Autism, 17(2), 147–161. https://doi.org/10.1177/1362361312469269
2.Rosa Román-Oyola, Verónica Figueroa-Feliciano, Yoliannie Torres-Martínez, Jorge Torres-Vélez, Keyshla Encarnación-Pizarro, Samariz Fragoso-Pagán, Luis Torres-Colón, „Play, Playfulness, and Self-Efficacy: Parental Experiences with Children on the Autism Spectrum“, Occupational Therapy International, vol. 2018, Article ID 4636780, 10 pages, 2018. https://doi.org/10.1155/2018/4636780
Preporučena literatura za roditelje iz naše izdavačke delatnosti:
Prof.dr Svetomir Bojanin: Tretman pokretom i savetovanje-Reedukacija psihomotorike