Šta uraditi ako sumnjate da dete ima autizam?
Sve više roditelja nam se javlja sa strepnjom da li dete ima autizam i na logopedski i defektološki pregled nam dolaze roditelji dece koja su stara godinu dana, dve godine… Svi su prethodno bili zabrinuti i tražili su savete putem tekstova na internetu. Naravno, to nije moglo da pomogne. Roditelji kao razlog za zabrinutost najčešće navode to da dete još uvek nije progovorilo. Nakon otpočinjanja stimulativnog logopedskog i defektološkog tretmana ubrzo se ispostavi da je u pitanju razvojna disfazija koja takođe zahteva veliku stručnu podršku. Dešava se da je u pitanju i izostanak stimulacije razvoja govora jer, jednostavno rečeno, ako dete sedi 5 sati na dan ispred televizora i ćuti, ne možemo očekivati da progovori. Ova deca se sve češće nazivaju “ekranizovana” deca.
Autizam se najčešće “primećuje” na uzrastu od 2 do 3 godine i kao najočigledniji simptom pojavljuje se nerazvijen govor, odnosno prekid govora koji se do tada razvijao- dete je ipak nešto govorilo. Ali, važno je znati da su sigurno i neki drugi simptomi postojali na ranijem uzrastu.
Kada problemi vezano za autizam počinju da se ispoljavaju?
Kao što smo rekli, roditelji primete da dete ne govori, ali ne obraćaju pažnju na druge simptome. Često je od najranijeg uzrasta bilo problema sa spavanjem, sa ishranom, a kao simptom se pojavljuje i izrazito plakanje i nemogućnost da se beba umiri. Simptomi se javljaju od prvog trenutka socijalizacije, a socijalizacija svakog deteta može da teče skladno ili disharmonično. Dalje, dete nema uobičajenu igru igračkama i drugim kućnim predmetima, ne pokazuje interesovanje za stvari i dešavanja oko sebe, ne reaguje na zvuke oko sebe, nema komunikaciju gestovima, ne raduje se kontaktu sa roditeljima i drugim članovima porodice, nema udružene pažnje. Ipak, svi ovi problem nisu dokaz da dete ima autizam.
Naša preporuka je da se što pre krene sa stimulativnim tretmanom. Svaki problem loše komunikacije ne mora se dijagnostikovati kao autizam, ali se detetu može prići kroz komunikaciju kojom je dete već ovladalo- imitacija jednostavnih pokreta iz velikih zglobova, ritmička ponavljanja… To su aktivnosti kojima može da se spreči gubljenje emocionalnog kontakta sa drugim osobama. Emocionalna razmena je osnovni problem deteta sa autizmom.
Kako mi radimo?
U Centru za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov tim stručnjaka radi sa detetom i sa roditeljima. Decu uključujemo u stimulativni logopedski i defektološki tretman koji se sprovodi primenom različitih naučno zasnovanih metoda koje čine naš sistem rada. Logopedski i defektološki tretmani su zasnovani na igri, na prirodnom podsticanju razvoja uz primenu elemenata metoda “Reedukacija psihomotorike” i “Muzičke stimulacije”. Ono što uvek ističemo je to da se ovakav rad sa decom nikako ne organizuje tako što će dete sedeti za stolom kroz besumučno ponavljanje pojmova i prepoznavanje slika. Govor se ne uči iz slika nego iz doživljaja i komunikacije sa ludima. Nisu potrebne nikakve kartice, nisu potrebne sveske za rad kod kuće, nisu potrebni nikakvi aparati i elektronski uređaji i dete ne treba pritiskati i ucenjivati da progovori. U praksi vidimo da to nepovoljno utiče na mentalno zdravlje dece i da se posledice u ponašanju i u emocijama vide tek posle nekoliko godina.
Roditelji su prisutni na tretmanu i dobijaju uputstva za rad kod kuće. Tako se smanjuje stres roditelja jer u svakom momentu vide male napretke deteta i učimo ih kako sa svojim detetom da rade kod kuće u prirodnom okruženju. Važno je da se sve svakodnevne situacije oko deteta iskoriste za učenje jer se svaki poremećaj u razvoju može ublažiti, svesti na najmanju moguću meru ili potpuno ukoniti. Korisno je da roditelji dele iskustva i danas toga ima, posebno putem različitih društvenih grupa na internetu. Međutim, roditelji ne mogu sami da budu terapeuti i ti saveti nisu uvek korisni jer kada govorimo o autizmu uvek kažemo da se radi o poremećaju iz spektra autizma. Zato bi pravilnije bilo govoriti o autizmima, a ne o autizmu. Ako ste upoznali jedno dete sa autizmom, vi znate samo to dete i uopšte ne mora da znači da su iste stvari i pristup korisne za neko drugo dete. Čak je možda i štetno. Deca sa autizmom su potpuno različita u ispoljavanju simptomatologije, a kliničke manifestacije idu od veoma teških oblika do skoro neprimetnih.
Kako može da se ublaži ovaj poremećaj?
Poremećaji iz spektra autizma se mogu ublažiti uključivanjem u život. Poremećaj se mora i može ublažiti što ranijom upotrebom igara razmene “ja tebi- ti meni”, ritmičkim imitacijama pokreta tela i ekstremiteta u vidu igara zajedno sa igrama sakrivanja, žmurke i imitacije vokalizacije imitirajući glasove domaćih životinja ili tipovima razgovora krupnim i sitnim glasom članova porodice. Uvek početi sa onog nivoa koje je dete usvojilo, pa ići na viši nivo… Na primer ako je govor bolji krenuti od govora pa posle krenuti sa socijalnim aspektom. I uvek napominjemo da je neophodno smanjiti upotrebu telefona, televizora i sve tehnologije na najmanju moguću meru.
Kakve su dalje procedure?
Većina roditelja bi htela da sazna dijagnozu što pre, ali u suštini dijagnoza ništa ne menja u našem radu i u pristupu tretmanu. Najvažnije je krenuti sa stimulativnim tretmanima u saradnji sa roditeljima kako se ne bi gubilo vreme. Dok traju tretmani naš tim (logoped, defektolog, psiholog) prate napredak deteta i prave dalji plan tretmana. Pratimo napredak kako bismo utvrdili da li postoje promene u kliničkoj slici. Posle određenog vremena ukoliko postoji potreba, u našem Centru obezbeđujemo roditeljima konsultacije sa prof.dr Nenadom Glumbićem koji je jedan od najvećih stručnjaka za autizam.
Ukoliko simptomi deteta sve više ukazuju da se radi o poremećaju iz spektra autizma dete se sa našim mišljenjem upućuje dečijem psihijatru jer se dijagnoza autizma nikada ne postavlja na prvom pregledu i dijagnoza se postavlja timski.
Jedna zanimljivost
Dosta dece koja su nam upućena sa zvaničnim dijagnozama autizma je posle dve-tri godine intenzivnog logopedskog i defektološkog tretmana “izgubilo” dijagnozu autizma. Naravno da ne smatramo da smo izlečili autizam, ali ovo pokazuje da se dijagnoza ne može sa sigurnošću postaviti na najmlađem uzrastu jer postoji sličnost u simptomatologiji između autizma i, na primer, razvojne disfazije, disharmoničnog razvoja, mešovitog razvojnog poremećaja… Takođe, tu su i takozvana “ekranizovana” deca… U tim slučajevima je dobro što je blagovremeno sproveden tretman koji je rezultirao uspehom.
dr Stevan Nestorov, dr Violeta Nestorov