Poznati dečiji psihijatar prof.dr Svetomir Bojanin, koji se skoro 70 godina bavi decom školskog uzrasta, govori o uticaju škole na razvoj dece, na njihovo mentalno zdravlje i na dalji uspeh u životu…
Programi u školi su kao da mrzimo decu. U moje vreme ili u vreme Nikole Tesle smo u prvom razredu računali do 20 i razumeli smo. Neka deca to mogu, ali neka ne razumeju. Nekome se brže razvija inteligencija, a nekome emocije. Emocije su mnogo važne, a mi u školama zaboravljamo da imamo ljude, a ne plehane predmete.
I onda:
- Organizujemo borbe za ocene i takmičenja od prvog razreda, a ne učimo ih da sarađuju. Znate, bez sporazumevanja, dogovora, tolerancije… nema čak ni pljačke.
- Na matematici ih jurimo kad će da pogreše. Decu treba naučiti da se igraju matematikom, a ne samo da im pravimo da im bude teže. Retki su oni koji u svom tom haosu prave svoje programe i metode. Njih ne možemo da prihvatimo.
- Dete do 6. godine živi u sadašnjem vremenu, a nekad je tako i u školskom uzrastu. Oni koji prave programe o tome ništa ne znaju. Primer su lekcije o prošlom vremenu u petom razredu, gde im govore da se računalo ovako, pa onako… Iako većina možda to ne razume, program ide dalje…
- Vukovci, to su deca koja bi trebalo da imaju maksimalno razvijene sposobnosti, ali taj orden ne garantuje njegovo ponašanje u drugim segmentima života. Ni jedno ministarstvo nikada nije pravilo istraživanja šta je posle u životu bilo sa svim tim vukovcima. Niko ne zna ni kako su vukovci iz osnovne škole prošli u srednjoj školi. Ali i dalje taj orden postoji.
- U školama ima oko 10% dece sa disharmoničnim razvojem i sve više dece smetnjama u razvoju. Svako dete je sposobno za nešto ali upoređivanje sa decom tipičnog razvoja je neumesno. Njima treba drugačija pomoć i pristup. Škole nemaju pomoć defektologa iako se zna da je to potrebno. Defektolog priprema njivu za sejanje, to znači da za pripremu za pisanje i računanje defektolog prvo priprema dete, a učitelj ga uči da piše slova.
- Neki se u srednjoj školi upišu tamo gde im nije mesto, gde im ne odgovara. Ako smo racionalni moramo da kontrolišemo taj proizvod a ne da se rukovodimo socijalnim mirom. Niko ne procenjuje šta je sa našim proizvodima (decom).
Pitam se da li mi u školama radimo svoj posao ili neku društvenu komediju koja se zove politička priča. Mnogi nastavnici ne vide smisao u mnogim stvarima ali štrajkujemo samo za plate, a ne za bezobrazluke i za nemanje stručne slobode.
Svima koji se bave decom ili su roditelji preporučujemo da pročitaju knjige:
*Prijateljski razgovori dečijeg psihijatra sa roditeljima i vaspitačima