Tražeći neki dokument po folderima u računaru nisam našao ono što sam tražio ali sam našao portfolio koleginice Olge Brdar, pedagoga u osnovnoj školi. Poslala mi ga je pre 5-6 godina jer me je interesovalo kako je uradila tabelu sa programima stručnog usavršavanja. Ono što je povod za ovaj članak je deo pomenutog portfolija, odnosno „Lična profesionalna filozofija“ koju je koleginica  naslovila kao:

PISMO MENTORA BUDUĆIM KOLEGAMA. 

Moje drage buduće kolege,

Ne zaboravite nikada da ste izabrali da se bavite jednim od najčasnijih zanimanja, mada moram priznati i ne više tako poštovanim u društvu, kao nekada. Posao kojim ćete se baviti, nije posao koji se radi za platu, već iz ljubavi. U kontekstu sve složenijih društveno-ekonomskih, socijalnih odnosa, krize moralnih vrednosti, sveopštem padu životnog standarda, raspadu porodica, ličnim gubicima koje doživljavaju naši učenici, posao kojim ćete se baviti, ako budete imali tu sreću da ga dobijete u neko dogledno vreme posle diplomiranja, po meni, sve više postaje patriotski čin. Ja ga bar tako doživljavam, jer smatram da je naš zadatak da u ovim teškim vremenima brinemo i o mentalnom zdravlju naših učenika i da školu učinimo srećnom oazom, u kojoj će deca odrastati što bezbrižnije, jer na to imaju pravo kao deca, sredina u kojoj će se igrati, veseliti životu, učiti sa zadovoljstvom, ali imati i priliku da pokažu sve svoje talente, da isprobaju svoje potencijale u aktivnostima, koje ćete im vi organizovati.

Deca su željna da se u školi, pored učenja, stalno nešto dešava. Žele da učestvuju, da podrže neke vaše ideje, ali isto tako i da imaju slobodu da predlažu i sami kreiraju aktivnosti koje im se dopadaju. Koliko sam samo puta bila oduševljena njihovim predlozima i koliko su mi energije podarili. Koliko sam samo puta kroz rad sa decom prošla kroz teške periode i svog i njihovog ličnog života. Koliko su me samo puta duboko dirnuli dečji postupci svojom ljudskom veličinom, koliko puta bila ponosna na njih što su đaci moje škole.

Sve što pružite deci, vraća vam se dvostruko,

jer i vi zajedno sa njima „rastete“ i napredujete.

Desiće vam se nekada i da ne uspete da pomognete nekom detetu, jer su okolnosti u kojima raste, mnogo složeni. Čak i kada vam se drugi podsmevaju i govore da je takva podrška uzaludna ili da je to dete nije zaslužilo, budite uvereni da svako dete zaslužuje da pokušate i da učinite sve što je u vašoj moći. Svako dete ima pravo na šansu! Ali niko, pa i vi, niste svemoćni. Čuvajte se razočarenja. Mene je bar uvek tešila činjenica da sam pokušala i da sam uradila sve što sam znala i umela u tom trenutku.

Radno vreme nemojte provoditi isključivo u vašoj kancelariji. Ja u tu prostoriju samo svraćam. Smatram da je moje mesto u učionici, bilo da sam na času kod nastavnika, da zajedno isprobavamo nešto novo ali i da sama držim časove, kao deo realizacije posebnih programa. Sve što imam da uradim na računaru, a toga je sve više, ostavljam da uradim kod kuće.

Već na samom početku svog radnog staža uspostavila sam saradnički odnos sa nastavnicima i smatram da je moj zadatak da im pognem, ponešto olakšam, ali i da učim od njih, kao što oni mogu da uče od mene.

Uvek imajte na umu da škola u kojoj ćete raditi ne bude samo puko učilište, jer će tako ličiti na mnoge druge. Vaš zadatak je da date lični doprinos da škola u kojoj budete radili ima svoju dušu, da bude posebna po aktivnostima koje ćete uvoditi i razvijati, osluškujući šta deca vole i šta im je potrebno. Rad u školi je kao nepregledna bašta u kojoj možete „zasaditi“ sve vaše ideje i zamisli. Neke ćete i sami odbacivati, jer se nisu „primile“. Negujte one aktivnosti koje deca zavole. Nikada se ne ponavljajte, već uvek dodajte nešto novo i zanimljivo.

Težite originalnostima i bežite od kalupa i stereotipa, „prepisivanja“ od drugih,

jer to vam se može učiniti jednostavnijim i lakšim, ali to ne vodi ličnom napredovanju.

Kada i „pozajmite“ neku ideju od drugih, bar joj dodate nešto svoje, nešto lično, jer to će vas spasiti od hodanja po „utabanim stazama“.

Imaćete čast da radite sa decom i za decu i da činite da njihov život u školi bude što bogatiji i sadržajniji i da im taj period odrastanja ostane nezaboravan. Imate poziciju da možete da kreirate atmosferu u kojoj će deca učiti i  napredovati, pogotovo ukoliko imate direktora koji će vas razumeti i podržati vaša nastojanja.

Radeći u školi, vremenom ćete shvatiti da je škola živ, dinamičan organizam i da mora da bude otvorena za mnoge vrste uticaja, počev od roditelja, raznih institucija, ustanova, organizacija, udruženja iz okruženja, autoriteta iz oblasti nauke, kulture, zdravstva, sporta itd. Svi oni zajedno doprinose da se unapredi školski kulturni kontekst, koji doprinosi sveopštem razvoju. Na taj način učite decu da budu otvorena prema drugim ljudima, da proširuju svoje vidike, da mogu da stiču znanja i od drugih na neformalnije načine, a ne samo od svojih nastavnika. Razmatrajte sve sadržaje koji vam sa strane drugi nude za đake, a birajte one koji su kvalitetni, korisni i besplatni za vaše učenike.

Ono što naučite na seminarima, trudite se da to bude u funkciji unapređenja vašeg ličnog rada. Tražite uvek praktična rešenja i načine kako nešto novo može da opstane, ali budite i svesni da praksa, kao kroz neko sito, propušta samo ono što je realno i održivo, što može da opstane, a neumoljivo odbacuje sve što je preterano, preambiciozno ili ne odgovara datom trenutku.

Kada uvodite novine, imajte na umu da sve što je novo i prvi put,

uglavnom ima otpora i da je potrebno vreme da nešto zaživi.

Na to bi trebalo da računate.

Budite zadovoljni ako vašu ideju ili novu aktivnost u početku prihvati samo nekolicina nastavnika, jer će vremenom polako prihvatati i ostali. Budite uporni, ali ne i tvrdoglavi i nikada ne odustajte od onoga u šta duboko verujete da bi bilo dobro za vaše đake. Na taj način ćete savladati prepreke i predrasude.

Ugled u sredini u kojoj radite stiče se dugo i strpljivo. Neki će vas voleti više, neki manje, ali će vas uvek poštovati ako dobro radite svoj posao. Budite kulturni i ljubazni  u komunikaciji sa drugima. Poštujte ljude sa kojima radite, a naročito decu. Pokažite da umete da im se izvinete ako nekada pogrešite. Ako želite da imaju poverenja u vas, tajne koje vam povere, čuvajte za sebe. Pre nego što odete u penziju, imate dovoljno vremena da osmislite neku aktivnost koja će zaživeti u školi i biti vaš lični poklon učenicima i sadašnjim, ali i budućim generacijama, nešto po čemu će vas dugo pominjati.

Vremenom sam naučila da godine starosti ljudi koji rade u školi nisu važne. Imate mladih ljudi, a u duši starih i krutih, kao i po godinama starijih, a uvek spremnih da isprobaju nešto novo, da eksperimentišu, da se menjaju.

I na kraju, otkriću vam jednu tajnu. Većina ljudi koji rade sa decom ostaju večno mladi, jer deca im ne daju da ostare.

S poštovanjem, vaš mentor

Olga Brdar

U Beogradu 15.06.2014.

© www.centarzalogopediju.rs 2021

dr Stevan Nestorov, defektolog

Pedagoga Olgu Brdar sam upoznao… davno. Tada smo, otprilike, oboje krenuli u školu. Ona se zaposlila, a ja sam krenuo u prvi razred iste osnovne škole. Danas smo saradnici. Olga je tokom svog radnog staža povezala školu sa bivšim učenicima. Sa svima je ostala u kontaktu pa je za realizaciju vannastavnih aktivnosti i svojih ideja otvorila vrata škole svojim bivšim đacima, koji su danas pevači, umetnici, lekari, policajci, sportisti, ljubitelji lego kocaka… Tu sam i ja kao defektolog. Trudili smo se da kroz saradnju koja je trajala ovih godina pomognemo svoj deci. Koleginica Brdar je od ove školske godine u penziji, ali mi i dalje sarađujemo na istom zadatku. Ona pozdravlja od srca sve koji čitaju ovaj članak!