…Čitanje je veština koja se vežba. Kao sport. Ako dete odustane od čitanja zbog različitih razloga i ako mu se u školi ne pruži adekvatna podrška, dobijamo rezultat koji dugoročno dovodi do toga da nam deca postaju funkcionalno nepismena. Iskustva iz Finske nam govore da se iz škola sve više potiskuju elektronske i digitalne knjige jer su utvrdili da su deca prestimulisana digitalnim tehnologijama i da se to negativno odražava na razvoj, učenje i na zdravlje dece. Zato se u Finskoj „vraćaju“ papirnim knjigama…
Za časopis “Blagodarje” sa logopedom dr Violetom Nestorov je razgovarao Ivica Kuzmanović, urednik časopisa. Prenosimo deo razgovora…
-
Da li je i nekad, kao danas, postojala potreba za „knjigama lakim za čitanje“- samo ona nije bila prepoznata – ili je savremeni način života i komunikacije, mozda, iznedrio tu potrebu?
Rečnik se menja u skladu sa društvenim promenama, ne samo kod nas nego u celom svetu. Ranije su ljudi živeli više na selu i tada su u upotrebi bile reči koje su deci danas nepoznate, a nalaze se u literaturi za decu. Naravno da treba da se nalaze i da se deca upoznaju sa njima, ali u svakodnevnoj upotrebi ove reči se više ne koriste. Koriste se neke druge reči. Zato je važno da literatura za decu bude u skladu sa vremenom u kom živimo jer je to dobar način da se deci privuče pažnja za čitanje. Danas deca čitaju manje nego ranije, što se odražava na njihov razvoj.
-
Da li su „knjige lake za čitanje“ namenjene prevashodno deci sa smetnjama čitanja i disleksijom ili savremenoj deci uopšte? Odnosno, da li savremena deca- čitači generalno mogu da se poistovete sa „decom koja imaju otpor prema čitanju ili nedovoljno razvijene čitalacke veštine“?
Knjige lake za čitanje su namenjene svoj deci, a teme koje obrađuju odgovaraju aktuelnim potrebama današnje dece. Knjige govore o vršnjačkom nasilju, o bezbednsti na internetu, o klimatskim promenama… Teme ovih knjiga su današnjoj deci potrebne i interesantne.
Deca uče po modelu, a svedoci smo da i odrasli sve manje čitaju. Više se informišu putem interneta i savremene tehnologija koje „štede“ vreme i omogućavaju da se lako i brzo dođe do informacija. Ne možemo očekivati da deca čitaju ako ni roditelje nikad nisu videli da čitaju.
Ipak, moramo da pratimo potrebe današnje dece i promene koje ovo vreme nosi sa sobom. Važno je da deca čitaju knjige, u neuropsihološkom smislu je to veoma važno.
3.Da li pojednostavljivanjem jezika zapravo svodimo i misao i domen njene funkcionalnosti?
Teme i sadržaj knjiga lakih za čitanje je veoma složen ali je jezik lak. Koriste se reči koje su deci poznate, poglavlja su kraća, redovi su kraći. Naš cilj je bio da napravimo knjige koje će deci zaista biti korisne, a ne knjige koje će same sebi biti cilj i koje će deci biti mučna obaveza. Naše knjige lake za čitanje treba da pomognu da se deca motivišu i podstaknu na čitanje, da savladaju veštinu čitanja i da razumeju pročitano. Kada to postignemo, onda mogu da čitaju i uobičajene knjige.
4.Da li postoji model kojim bi se ove veštine unapređivale?
Govor se razvija sponatano u svakodnevnom okruženju. Najvažnije okruženje deteta u fazi progovaranja je porodica. Najvažnije je da se u porodici govori, a u praksi vidimo da deca i roditelji vreme provode ispred ekrana. Vrlo malo se govori… To se odražava na razvoj govora i na saznajni razvoj dece. Današnjoj generaciji dece će biti potrebna dodatna podrška u smislu stimulacije razvoja govora, čitanja, pisanja, učenja… Sve kreće iz porodice, a škola je kasnije samo naredni stepenik…