Kako se svi pravimo ludi kada je reč o razvoju dečijeg seksualiteta!
Razgovor sa prof. dr Svetomirom Bojaninom vodio dr Stevan Nestorov
Sve češće se u javnosti govori o rodnom identitetu, a iz inostranstva nam dolaze informacije o „ukidanju“ muškog i ženskog pola i o pojavi „trećeg“ pola. U pojedinoj literaturi možemo pročitati da je rodni identitet subjektivni osećaj pripadnosti ili nepripadnosti jednom od rodova (muškom i ženskom). Tekovine zapadne civilizacije nam šalju poruke da postoji mnogo rodnih varijeteta sa kojima se osoba može identifikovati (muškarac, žena, oba, treći pol koji je negde između ili nijedan). Zbog svega toga se roditelji osećaju uznemireno i zbunjeno i ne znaju na koji način da vaspitavaju dete koje odrastanjem prikuplja veliki broj informacija sa televizije, iz filma, putem interneta i slično.
Dečiji psihijatar prof. dr Svetomir Bojanin je posle višedecenijskog iskustva u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu i u privatnoj praksi napisao knjigu „Prijateljski razgovori dečijeg psihijatra sa roditeljima i vaspitačima“. U knjizi se nalaze autentične priče, primeri i saveti. Izdavač knjige je organizacija Pomoć porodici, Beograd u saradnji sa Centrom za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov u kom se tretmani dece sprovode na osnovu metode rada prof. Bojanina.
Kada govori o seksualnom vaspitanju u porodici i školi, profesor Bojanin, kao jedan od najpoznatijih dečijih psihijatara na našim prostorima, smatra da kao što ne postoji održavanje higijene leve ili desne polovine našeg tela posebno, svake za sebe, tako ne postoji ni seksualno vaspitanje odvojeno od vaspitavanja celine ljudskog bića ni u njegovom detinjstvu ni u odraslom dobu.
Polnost određuje čoveka od trenutka rađanja i prati ga kroz čitav njegov vek. Od samog rođenja seksualno vaspitavanje se zasniva uporedo sa razvojem odnosa dece prema svome telu, učeći decu ličnoj higijeni, kako da se prema telu odnose u različitim životnim situacijama, kako da se odevaju prema vremenskim prilikama i koje dečije ili sportske igre da odabiru shodno svojim ličnim sposobnostima, telesnim mogućnostima i polnoj određenosti. Tek od pubertetnog doba, kada za to postoji sasvim jasan motiv i potreba, ovome opštem vaspitnom postupku o odnosu prema telu i higijeni tela, shodno novinama koje donosi uzrast, treba pridodati i obuku o odnosima između muškaraca i žena.
Profesor Bojanin smatra da se telo ženske i muške dece prirodno razlikuje već od karličnih predela kostiju novorođenčadi, pa do veština psihomotorike na starijim uzrastima. Na primer:
– devojčice pre dečaka progovore i savladaju načine razgovaranja;
– devojčice lakše nauče da pišu i bolje razumeju globalnu metodu pri opismenjavanju;
– devojčice ranije prihvataju eleganciju pokreta, različite rituale ophođenja, dakle imitaciju, svojih rodnih uzora;
– dečaci radije hrle onim igračkama putem kojih mogu da izraze svoje sačuvane agresive potrebe, a devojčice opet posežu za igračkama što slute nežnije sadržaje, i pre otkrivaju estetičnost predmeta od dečaka; To isto se odnosi i na oblast muzike.
Stručnjaci u Centru za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov navode da dečaci znatno češće imaju razvojnu disgrafiju (80% deca muškog pola, prema 20% deca ženskog pola), zatim slično je i sa razvojnim hiperkinetskim sindromom (8% deca muškog pola, prema, 1% deca ženskog pola) i autizmom. Mucanje se javlja oko tri puta češće kod dečaka nego kod devojčica i sve to govori o drugačijem tipu dozrevanja skoro svih struktura psihomotorike tokom razvojnog procesa.
I porodica i društvo moraju da vode računa o tom hodu razvojnog procesa, prihvatajući osobine devojčica i dečaka, njihovu telesnu razvijenost za određeni tip aktivnosti, i pravce njihove radoznalosti što bi trebalo da budu okosnica aktivnosti predškolskih ustanova i škola. Podela na muške i ženske sportove odraslih nije slučajna.
Seksualno vaspitanje treba da postoji, ali kroz svako prenaglašavanje polnosti i pričanje preko toga, uvođenjem dece u seksualnost u ravni puke fantazije, koja je sasvim izvan njihovih mogućnosti razumevanja toga što čuju, najviši nivo seksualnosti koju time dosežu je onanija.
Profesor Bojanin smatra da do onanije dolazi masovno posle časova seksualnog vaspitanja uopšte, a posebno u mlađim razredima. Ona svakako ne predstavlja nikavu zdravstvenu opasnost po decu, ali rano započeta, potpomognuta fantazijom sasvim izvan okvira realnog, često je uvod u perverziju koja se zadržava i u odraslom dobu, kada može da predstavlja opasnost po održanje bračne zajednice (što svakako, ne mora da bude briga svakog člana zajednice).
Kako onda razgovarati sa decom? Svako dete, zavisno od uzrasnog doba ima svoj obim obaveštenja koji mu je dovoljan da bi razumelo određenu pojavu za koju se raspituje. Na primer, kada vas malo dete prelogičkog uzrasta pita kako to ide auto i ko ga pokreće, dovoljno je da mu se kaže: ,,Ima motor i on ga pokreće“, i to će zadovoljiti njegovu radoznalost. Kada vam isto pitanje postavi dete logičkog uzrasta, i vi mu odgovorite isto, ono će da postavi još jedno pitanje. ,,A kako motor radi?“ Vi ćete mu reći da se tu mora sipati benzin, i time je razgovor završen. Tek dete oko 11. godine i ona deca u pubertetnom dobu navešće vas da im objašnjavate sve o karburatoru, bregastoj osovini, diferencijalu…
Ovome ću dodati još jedno opšteljudsko iskustvo, na primer ono pri uvođenju deteta u konzumaciju hrane. Ako nas naša beba od tri meseca probudi plačem jer je gladna, mi joj svakako nećemo ponuditi jednu, tako hranljivu sarmu niti tako ukusan pileći paprikaš, da malo gucne-gricne, pa da ponovo utone u svoj bebski san. Znamo da svaka faza razvoja anatomsko-fizioloških struktura probavnog trakta ima i nivo i kvalitet hrane koji mu odgovara, koji može da obradi i koji dete sme da konzumira shodno datoj fazi razvijenosti.
Znamo i pri konzumaciji sportskih uživanja koji je nivo vežbi tela predviđen za koji uzrast dece, koji se rezultati očekiju u odnosu na uzrast i pol onih koji taj sport upražnjavaju i koji režim dana i hrane treba da prate shodno organizmu – telu. Čak je i tenis podeljen na ženski i muški iako njegovo izvođenje nema veze sa polnim organima i rađanjem.
Sa seksualnim vaspitanjem stojimo isto tako. Sve u svoje vreme, kaže narodna mudrost, koja nikada ne zastareva.
Šta se onda pravimo ludi kada je reč o razvoju dečijeg seksualiteta i pomaganju njegovog pravilnog razvoja. Prosto ne znam šta se to događa u oblasti društvene brige o seksualitetu mladih, koga jednostavno isključuju iz obrazaca opšte kulture koje jedna demokratska zajednica neguje u ostalim njenim sektorima. Izgleda kao da je taj sektor porodičnog života ispao iz ruku medicine i psihologije kao naučnih disciplina i postao temom političkih prežvakavanja.
Foto: Pomoć porodici, Beograd