Povod za ovaj članak je tekst koji nam je poslala majka dečaka koji zbog razvojne disfazije dolazi u naš Centar. Tekst objavljujemo jer je koristan za sve roditelje dece sa razvojnom disfazijom.
Uvod
Negde u maju mesecu 2021. godine roditelji dovode u naš Centar dete zbog problema u razvoju govora i jezika. Procenom svih oblasti razvoja utvrdili smo da je inteligencija uredna, govor je oskudan i nedovoljno razvijen, nedovoljno je razumevanje govora, postojao je problem na planu fonološke i morfo-sintaksičke organizacije, socio-emocionalni razvoj je kasnio što se ogledalo u nesigurnosti i povlačenju deteta i u tantrumima u ponašanju, nedovoljno razvijen doživljaj telesne celovitosti… U pitanju je razvojna disfazija koja se javila bez obzira na uslove sredine- dete je u porodici imalo povoljne uslove za rast i razvoj, a majka je po profesiji vaspitač.
Dete je uključeno u „Sveobuhvatni pristup razvoja psihomotorike kod dece dr Nestorov“ i posle tačno dve i po godine rada možemo da kažemo da je sada sve u redu, dečak je sada predškolac i zna sva slova, ima razvijenu fonološku svesnost, komunicira govorom i svoje misli izražava govorom, siguran je u komunikaciji, uspešno se uključuje u igru i aktivnosti vršnjačke grupe, ima razvijenu orijentaciju u vremenu i prostoru… Na tretmanima mu se posebno sviđaju vežbe reedukacije psihomotorike.
Dr Violeta Nestorov: Mi smo veoma zadovoljni napretkom i ponosni smo na ceo naš tim zajedno sa porodicom ovog dečaka. Posebno smo ponosni na njegove roditelje koji su veoma brzo naučili od nas kako treba da podstiču razvoj deteta u svakodnevnim životnim situacijama. Oni su poslušali sve savete i to je vrlo važno.
Sledeći tekst nam je poslala majka ovog dečaka jer je imala potrebu da prenese poruku i svoja iskustva drugim roditeljima dece sa razvojnom disfazijom. Prenosimo njen tekst u celosti i još jednom joj se ovim putem zahvaljujemo na saradnji i na poverenju.
Disfazija iz mog ugla
Svaki roditelj želi da sa njegovim detetom bude sve u redu. A ukoliko nije tako, susreće se sa ogromnim strahom, neizvesnošću i tugom.
Vidimo kada se sa detetom nešto ne razvija tipično. Sigurna sam da svaki roditelj vidi. Ali pitanje je da li tu situaciju prihvata ili ne. Razni su mehanizmi poricanja: mali je, evo ovo radi dobro, znači sve je u redu. Čak, roditelji odvedu dete kod stručnjaka, logopeda (primećuju da nešto nije kako treba, inače ne bi bili tu), ali kada čuju istinu ne bude im pravo, nalaze razna opravdanja za dete ili se čak naljute. Samo dete nije uvek svesno svoje situacije, naročito dok je malo. Da bi dete napredovalo, mora roditelj biti spreman da prihvati svoju situaciju i važno je da znamo da se sitacija vremenom popravlja, uz adekvatnu podršku, tretmane i svakodnevnim radom kod kuće na osnovu uputstava stručnjaka). Pored ovoga ima još nešto veoma važno što sam naučila u Centru za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov, a to je da smo za našu decu dobri ako smo mi dobro.
Razvojna disfazija receptivnog tipa je stanje deteta, a kao roditelj rekla bih i stanje cele porodice. Zašto to kažem? Jer je komunikacija onemogućena ili otežana, nema dijaloga, a kada polako počne da se pojavljuje, nikada ne možemo biti sigurni da smo iskomunicirali šta smo želeli, jer nas dete ne razume. Često nema ni odgovora na pitanja, jer ne ume da iskaže šta želi i oseća. Za njih, uglavnom, samo ono što fizički postoji ima svoj naziv, a ne znaju da i za apstraktne stvari i emocije postoje reči. Prisutni su i tantrumi, zbog toga što dete želi da nam se obrati, ali reči nema. Tantrumi su dugi i česti, intenzivni i ne gube se kao kod dece tipičnog razvoja na ranom uzrastu, ali je istina da se proređuju kako se govor pojavljuje.
Socijalizacija je isto važan segment, važno je da dete bude u grupi da bi videlo kako, uslovno rečeno, život izgleda. Kod kuće su roditelji navikli na dete, njegovo ponašanje i govor i dete se oseća komotno. U grupi vidi koja su ponašanja prihvatljiva, a koja ne, zatim čuje kako deca govore, pa ih to može podstaći da govore pravilnije i koriste određene fraze. Ima i situacija gde se deca sama povuku, jer ne mogu da isprate komunikaciju drugara. Mislim da je suština da uvide da su deo neke zajednice i grupe i da takvi kakvi su moraju sebi pronaći mesto, bilo kakvo, jer tako postaju svesni sebe.
Kod mog deteta sam dosta rano primetila da govora nema i ubrzo smo krenuli sa logopedskim tretmanima. Spletom srećnih okolnosti smo došli na logopedske tretmane i tretmane reedukacije psihomotorike koji su deo pristupa Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov. U početku je bilo zaista teško, on je odbijao saradnju, ali vremenom je bilo sve bolje i bolje, bio je srećan što ide, u iščekivanju utorka i četvrtka i radovanju zbog susreta sa Violetom. Upornost je bila važna.
Mene je moj sin naučio strpljenju, da ne marim šta će drugi reći ili misliti. Jako sam ponosna na njega, na svaki njegov napredak, jer su to veliki koraci.
Majka