Od rođenja deteta neophodno je da se u porodici ostvaruje podsticajna atmosfera u kojoj su pravilno odrastanje i telesno- psihički razvoj u celini jedino i mogući. Prvo se budi osećajnost i to odnosom dete- majka, telo uz telo, susretanjem pogledima i, potom glasom, rečima i melodijom. Time se budi i prepoznaje međusobno razumevanje kao oblik komunikacije roditelj- dete- okruženje. To je prva komunikacija i to čini preduslov za razvoj igre predmetima, uključivanje deteta u grupu, angažovanjima u druženju uopšte, pri čemu se očekuje uzajamno ispunjavanje obaveza koje pravila igre pretpostavljaju. Ovi prvi odnosi su i preduslov ispoljavanja socijalnih potreba koje se kasnije spontano javljaju, pa sve do razvoja skladnih odnosa i razgovora na relacijama dete- roditelj ili dete- bilo ko drugi. Tako razvijena osećajnost motiviše svaku dalju akciju pokreta, reči i misli, učenja, razvoja… Uspešno se uči i pamti samo ono što može da se prooseća. Ako dete ima problema tokom razvoja, koji se ispoljavaju u učenju i ponašanju, ne može se sprovoditi tretman kroz uvežbavanje aktivnosti koje dete ne može da izvrši, već se kod deteta moraju izgraditi one strukture i funkcije koje su preduslov daljeg napretka…

Osećajnost motiviše svaku akciju pokreta, reči i misli, prožimajući ih i usmeravajući prema dinamici koju nosi u sebi. Svaka osoba može da taj zahtev osećanja ispuni, da ih ne izvši, ili da ih obavi sasvim delimično….”

Autor članka: dr Stevan Nestorov

Više u knjizi Zašto slab uspeh u školi