Tekst: Marija Nestorov
Ilustracija: Jovan Nestorov
Tekst inspirisan knjigom „Hugova istorija”.
Od kako sam pročitala knjigu „Hugova istorija“ i upoznala autorku knjige Sabiru Stalberg, mislim da sam počela drugačije da razmišljam, odnosno da primećujem neke stvari koje ranije nisam.
U knjizi se govori o porodici sova koje žive u šumi, o životnoj sredini, o epidemijama koje kao da su stigle iz daleke prošlosti u današnje vreme…
Svi mi često imamo previše obaveza što se tiče škole, učenja, treninga ili odlaska na posao. Često ne obraćamo pažnju na svet oko sebe, ne primetimo da li je nikla neka nova zgrada ili je procvetao novi cvet u dvorištu.
Smatram da se ovo odnosi i na mene. U februaru sam bila u velikoj gužvi oko škole, početak drugog polugodišta, kada nisam znala šta će nas sve snaći u narednim mesecima.
Nisam mogla ni da pretpostavim da će biti uvedeno vanredno stanje i da neće biti normalnog života, već samo provođenje vremena u kući, po ceo dan. I tako sam ja jednog dana istrčavala iz kuće dok me je tata opominjao da ću zakasniti u školu.
Dani su prolazili u nekoj žurbi i jurenju, da uopšte nisam primećivala svet oko sebe. Ujutro bih ustala, spremila se i izašla iz kuće, a uveče bih se vratila iz škole ili sa treninga i napokon legla na spavanje.
Kada je uvedeno vanredno stanje i počela cela ova agonija oko Korona virusa, počela sam da primećujem svet, da otkrivam neke nove stvari koje nikada do sada nisam primetila, u svojoj sobi i dvorištu.
Takođe sam primetila koliko se naša planeta zemlja oseća loše, da joj treba pomoć i da je ovo možda način na koji nas opominje. Prethodnih meseci, oko Nove godine, bilo je aktuelno zagađenje vazduha, nismo mogli da živimo normalno, udisali smo smog.
Svi se uspaniče, a ne shvate da su oni ti koji su odgovorni za uništenje planete zemlje, da su deponije i neprestane gužve u saobraćaju prouzrokovale uništenje životne sredine. Takve stvari se događaju češće nego pre i treba da se zapitamo da li našoj planeti prija globalizacija i potpuno menjanje načina života iz korena.
Poražavajući apeli koje čujem svakog dana tokom ove pandemije su da treba da peremo ruke svakog dana, a to valjda treba da bude uobičajena stvar na koju smo navikli. Valjda nismo u srednjem veku, u vremenu zarazne bolesti kuge. Kako možemo da budemo savremena sredina i da napravimo nove korake ako nismo sposobni da budemo odgovorni za naše živote i živote cele planete.
Zabrinjava me to što se o planeti priča samo kada smo u kritičnoj situaciji. Da li je moguće da smo trpeli zagađenje i smog i da je na kraju Beograd bio četvrti najzagađeniji grad na svetu? Kada se vreme prolepšalo i vetar oduvao zagađenje, više niko ne pominje tu temu koja nije završena. Ako nešto pod hitno ne promenimo takve pojave neće prestati, već će se ponavljati i biti sve češće i češće.
Pre neki dan sam išla u prodavnicu i prošla sam pored nekog kontejnera, za smeće. Osetila sam neki čudan, neprijatan miris paljevine. Čim sam to shvatila prešla sam na drugu stranu ulice, a za nekoliko sekundi je kontejner eksplodirao. Verovatno je unutra bilo nešto zapaljivo.
Šta bi se desilo da sam okrenula glavu i nastavila da hodam? Ista takva situacija će se ponoviti sa planetom. U jednom trenutku će biti kao tempirana bomba, a ako nastavimo sa lošim navikama ona će samo pući i tada neće biti više vremena i drugih pokušaja za promenu.
Da li ste nekada čuli za globalno zagrevanje? Skoro sam imala situaciju kada sam u školi pričala o toj temi, da se planeta zagreva, a svi nezainteresovano gledaju. Imala sam osećaj da pričam, a niko me ne sluša.
Govorila sam da se velike sante leda tope i da će ta voda preplaviti niska područja, neka ostrva, gradove ili cele države. Moj sagovornik je na to odgovorio: „Jaooj, a životna želja mi je da otputujem na Maldive… ah šteta, ima drugih lepih mesta“. Nisam imala šta da kažem na to.
Shvatila sam da postoji i dobra strana ove vanredne situacije u svetu. Obustavljeni su skoro svi letovi, pa avioni neće više ispuštati otrove u vazduh. U Njujorku je zabranjen saobraćaj, vazduh će se očistiti i ljudi će moći normalno da dišu. Nema više toliko ljudi u gradovima, ljudi ne bacaju smeće na ulice.
Veliki dokaz da ovo planeti prija je da su se u jednoj luci u Trstu, posle četrdeset godina, pojavili delfini koji nisu dolazili jer su se plašili buke. Planeta konačno diše punim plućima! Tužna sam što se ljudi okrenu prirodi samo kada imaju neke koristi od nje i kada upadnu u problem.
I na kraju ovog teksta bih rekla da zaista preporučujem svojim vršnjacima da pročitaju knjigu „Hugova istorija“ jer smo svi mi Hugo… Da ne otkrivam više o knjizi, morate da je pročitate, a nakon toga ćete gledati na svet iz potpuno drugačijeg ugla.
Čuvajte se!