Veći broj dece danas kasno progovara i pored urednog opšteg razvoja
Poslednjih godina sve više nam dolaze roditelji koji su zabrinuti zašto im dete ne govori, iako ima dve ili tri godine starosti. Mogu se čuti mišljenja da je normalno da dete ne govori i do treće godine jer je lenjo ili je isto u porodici neko kasno progovorio. Ali moramo reći da je normalno da dete prvu reč koja ima značenje izgovori oko prvog rođendana, a prvu rečenicu oko drugog rođendana. Sve glasove srpskog jezika dete treba da izgovara pravilno do pete godine.
Da bi dete pravilno razvilo govor i jezik potrebno je da opšti razvoj teče uredno, da su sva čula očuvana (čulo sluha, vida), da su pokreti i motorika u skladu sa uzrastom deteta. Neophodno je da inteligencija deteta bude očuvana, što je osnovni preduslov progovaranja. Dete određenog uzrasta mora da ima dobru pažnju i koncentraciju i auditivnu i vizuelnu percepciju. Naravno, dešava se da dete ima određene smetnje u razvoju poput oštećenja sluha, autizma ili smetnji u razvoju intelektualnih funkcija i u tom slučaju neophodno je pružiti detetu podršku kroz različite defektološke tretmane.
Sa druge strane, kao što smo rekli, sve veći broj dece danas kasno progovara i pored urednog opšteg razvoja. Ali uslovi za govorni razvoj ne leže samo u detetu već i u emocionalnoj klimi u kojoj dete živi i u podsticaju koji dete dobija iz sredine. To znači da roditelji i porodica moraju da obezbede komunikaciju i igru sa detetom. Dete sve uči imitacijom, pa i govor. Model za imitaciju su majka, otac i ostali članovi porodice ili vaspitači u vrtiću. Važno je da dete sponatano prihvati i usvoji model glasovnih oblika i sadržaja i model dijaloškog ponašanja koje ono od prvih dana života treba da prihvati, zavoli i oponaša. Na ovaj način kroz interakciju sa odraslima i braćom i sestrama dete dobija motivaciju za učenje.
Na žalost veliki broj roditelja ne zna kako da sa detetom provede kvalitetno slobodno vreme. Oni, ali i deca, provode vreme ispred televizora, kompjutera, telefona… Roditelji često sede pored deteta i dopisuju se preko društvenih mreža sa svojim prijateljima ili gledaju filmove i razne emisije, pri čemu u potpunosti izostaje verbalna interakcija sa detetom.
Važno je znati da se govor budi i podstiče izlaganjem deteta govoru. Roditelji i drugi odrasli treba da opisuju ono što rade, da „razgovaraju“ sa detetom od prvih dana života jer se govor ne uči na silu nego se usvaja. Dete praktično uplovljava u govor.
U ranom detinjstvu dete sme da tepa, da zamuca i da govori na svoj način. Mi smo tu da prihvatimo komunikaciju, da samo pravilno izgovorimo za detetom, a ne da ga opominjemo, ispravljamo ili uslovljavamo.
Detetu treba dati igračke, ali ne gomilu skupih igračaka. Tu roditelji isto greše i praktično zatrpaju dete igračkama da ono „ne vidi roditelje od igračaka“. Broj igračaka treba ograničiti, pa iako ih je dete možda dobilo na poklon, iako ih ima puno treba odabrati jedan broj i dati ih detetu. Kada se dete zasiti tih igračaka, onda se mogu uzeti druge. Dobro je uzimati i stvarne predmete iz kuće pod uslovom da su bezbedni za igru, a posebno kuhinjsko posuđe koje sva deca vole. I naravno svaku igru deteta je neophodno propratiti govorom.
Postavlja se pitanje koliko dete može da gleda crtane filmove. U praksi vidimo primere da deca najveći deo dana provode gledajući crtane filmove i druge zabavne sadržaje. Neka deca ne mogu ni da jedu ako im roditelji ne drže mobilni telefon sa raznim video spotovima i pesmicama. Na ovaj način se deci ruši pažnja i oni postaju pasivni posmatrači. Komunikacija teče u jednom smeru, od uređaja ka detetu, ali ne i obrnuto. Dobro je da dete provede ispred televizora najviše sat vremena dnevno, ali zajedno sa roditeljem koji treba govorom i iniciranjem dijaloga da proprati sadržaj koji dete posmatra. Mobilni telefon ne bi trebalo deci ni davati.
Još jedna od grešaka je to što roditelji dugo deci pasiraju hranu i hrane ih. Verovatno im je tako lakše i brže da nahrane dete. Na taj način dete ne može da vežba da samostalno jede i ne može da vežba govorni aparat. Osim vaspitnih posledica i nepravilan govor je takođe posledica ovakvog pristupa.
Ovo su samo neke od napomena i saveta koje svakodnevno dajemo roditeljima. Kada otpočnemo logopedske tretmane važno je da se roditelji pridržavaju saveta i preporuka koje im dajemo jer se govor ne uči na silu. Dete koje je u najranijem uzrastu propustilo sve ovo što smo naveli treba da dobije različite tretmane kao što su reedukacija psihomotorike i logopedske vežbe kako bi se stvorili uslovi za razvoj govora.