Naše škole, jednostavno rečeno, ne mogu da odgovore na individualne potrebe dece. Plan i program ide unapred bez obzira da li ga deca prate ili ne. Učiteljima i nastavnicima nedostaju kompetencije za podršku učenicima kojima je potrebna dodatna podrška u obrazovanju. I onda, kada nam se jave roditelji i traže pomoć, vidimo da nije samo znanje problem. Deca koja teže uče, u školama nailaze na nerazumevanje, ne mogu da dožive uspeh, gube motivaciju i samopoštovanje, izbegavaju komunikaciju i imaju otpor prema školi. To sve dovodi i do poremećenih porodičnih odnosa. Tada se često citiramo našeg saradnika, dečjeg psihijatra prof.dr Svetomira Bojanina, koju je jednu od svojih poznatih knjiga nazvao “Škola kao bolest”.
Sa druge strane, su učenici, odnosno deca, koja imaju određene probleme u učenju. A zašto nastaju problemi u učenju? Nastaju zbog disharmoničanog razvoja iako je inteligencija očuvana, zbog različitih smetnji u razvoju, zbog nedostatka motivacije, zbog prekomerne upotrebe telefona ili zbog loše pažnje, izostanka adekvatne stimulacije i iskustava na ranom uzrastu… Brojni su razlozi, a naš stručni stav je da svako dete može da uči i da svako dete voli da uči i da doživi uspeh. A kada dete doživi uspeh dolazi do motivacije, a motivacija dovodi do novog uspeha…
Zato putem različitih pristupa i tehnika pružamo deci dodatnu podršku u učenju. Uz podršku u učenju ostvarujemo saradnju sa učiteljima i nastavnicima škole koju dete pohađa i uključujemo ih u sistem podrške.